Izborni sistemi

Nolen negira teze o zakonitom ispoljavanju politickih ucinaka izbornih sistema, smatrajuci da takvi iskazi nisu odrzivi ni sa teorijskog ni sa empirijskog stanovista. Prigovara Diverzeu i zbog  jednostranog institucionalizma i monokazualnog determinizma po kome je izborni sistem osnovni uzrok razvoja i strulture stranackog sistema. Nedostaci Diverzeovih “socioloskih pravilnosti” leze po Nolenu u empiriji, teoriji i metodu emprirjski gledano, isuvise mnogo slucajeva porice uticaj koji se pripisuje osnovnim tipovima izbornih sistema. Postoje visestranacki sistemi kod relativno vecinskog izbornog sistema i dvostranacki sistemi kod proporcionalnog izbornog sistema.Teorijski, s obzirom na dosta izuzetaka, bilo bi neophodno oznaciti pod kojim uslovima zakoni dobijaju svoju punovaznost. Kod klasicne formulacije, odstupajuci slucajevi se ne uzimaju u obzir za preciznije definisanje zakona. Sa metodoloskog aspekta, ne poredi se jedan izborni sistem sa drugim, nego se relativni vecinski izborni sistemi kod izbornih okruga sa jednim predstavnikom poredi sa principom reprezentacije tj. proporcionalnim predstavljanjem. Medjutim, princip moze da se prevede u mnogo oblika u izborne sisteme, koji onda mogu da imaju razlicita ispoljavanja. Sa istom zestinom, Nolen kritikuje i pokusaj Sartorija da izvrsi reafirmaciju Diverzeovih zakona, bez prihvatanja njegovog monokazualnog determinizma, ali sa aksioloskim pristupom istrazivajnu izbornih sistema, razlikujuci “jake” i “slabe” izborne sisteme koncipirajuci ih kao vrednosne kategorije.Izvor Sartorijeve greske po Nolenu, je i u klasifikaciji izbornih sistema prema jednoj funkciji – odstupanju od zamisljene potpune proporcionalnosti u odnosu glasova biraca i parlamentarnih mandata. Njegove zakone (o odnosu izbornih i stranackih sistema) smatra trivijalnim; dok Sartori misli da se svojim zakonima nadoveze na Diverzea i da ga zastiti od preterane kritike, ali ga zapravo sadrzajno napusta.”On odredjuje ispoljavanje jedne od dve ispitane posledice proporcionalnog izbornog sistema na nacin na koji je upravo formulisu Diverzeovi kriticari” (i proporcionalni izborni sistemi mogu da dovedu do koncentracije partiskog sistema.) Uz kritiku Diverzea i Sartorija, Nolen razvija i izlaze svoj pristup istrazivanju politickih ucinaka izbornih sistema. On insistira na konkretnim drustvenim i politickim uslovima kao osnovnom metodoloskom polazistu u proucavanju efekata izbornih sistema. Diferencirano posmatranje institucionalnih, politicko, sociostrukturnih elemenata izvan istorijskog konteksta i konstrukcija teorijskih modela na osnovu toga , vode monokazualnom determinizmu.On pledira da se problem istrazivanja izbora svede na “tehnicke” elemente, na njihove mnogobrojne varijacije i kombinacije. ”Politicke alternative ne cine uzvisena nacela...nego mala tehnicka pravila”. Formule za pretvaranje glasova u mandate i principe konstruisanja izbornih jedinica, on tretira kao elemente izbornog sistema koji produkuju politicke posledice s najjacim ucincima u politickom zivotu. Medjutim, on naglasava da naucna istrazivanja pokazuju da se moze govoriti samo o tendencijama politickih ucinaka pojedinih izbornih sistema, tj. da se mogu uzimati samo kao “uslovno tacni”. Nolen upozorava da se teorijske prednosti vecinskih i proporcionalnih izbora razlicito vrednuju zavisno od teorijskih i politickih polazista. Argumentacija se podjednako trazi u ravni teorije demokratije i konkretnoj politici. Zato funkcionalne teorije demokratije daju prednost vecinskim izborima, a participativne teorije demokratije se zauzimaju za proporcionalne izborne sisteme. Nolen s pravom predocava, da bez obzira na to sto se konkretni stranacki interesi uvijaju u obrazlozenja teorija demokratije, bitno glediste za procenu opredeljivanja “za” ili “protiv”, vecinskog i/ili proporcionalnog izbornog sistema jeste velicina neke stranke. Ovde, Nolen smatra da postoje izuzeci, predocavajuci primer Sri Lanke i skandinavskih zemalja. Zato on sugerise da se prednosti i manjkavosti vecinskih i proporcionalnih izbor. sistema ne ocenjuju u nacelnoj ravni nego na podlozi sirokih istorijskih iskustava, konkretnih drustvenih i polit. uslova neke zemlje. Samo je tako moguce po Nolenu, odgovoriti na kljucna pitanja – da li koncentracija u stranackom sistemu vodi ka polarizaciji, a pravedno predstavnistvo do nemogucnosti vladanja; i da li postoje drustvene i polit. pretpostavke za primenu predstavnickih nacela.