Teoretičari

1. Diverze - monokazualni izborni determinizam

Proučavajuci sociologiju političkih partija Diverze je razvio specifican kauzalan determinizam u kome se stranački system javlja kao posledica izbornog sistema i uzrok političkog sistema.

On razlikuje direktni i indirektni uticaj izbornog sistema.

• Direktni se ogleda u tome što određeni tip izbornog sistema gradi određenu strukturu stranačkog sistema.
• Indirektni uticaj reflektuje oblik političkog Sistema, oblikovan strukturom stranačkog sistema, kao posledicom izbornog sistema

Iako je ovaj kazualni iskaz u tumacenju politickih pojava cesto kritikovan, validnost kritika Diverzeovih postavki cesto je manjkava zbog zanemarivanja cinjenice da je rec o hipotetickim sudovima, a ne socioloskim zakonitostima.

Uticaj izbornog sistema na stranacki, Diverze je formulisao 1946. u tri “socioloske pravilnosti”:

1) vecnski izborni sistem s jednokruznim glasanjem pokazuje tendenciju ka dvostranackom ustrostvu

2) proporcionalni izborni sistem pokazuje tendenciju ka visestranackom ustrojstvu

3) veciniski izborni sistem sa dvokruznim glasanjem pokazuje tendenciju ka visestranackom ustrojstvu ublazenom udruzivanjem stranaka

Hipoteze u osnovi izrazavaju uticaj izbornog sistema na broj stranaka, ali ne govore o mehanizmima kojima izborni sistem oblikuje strukturu stranackog sistema i njihove medjusobne segmente; vrlo je osetljiv zato na nove politicke struje u njemu (bilo one privremene, isfabrikovane, slabe)

1) Sigurno je da izborna reforma sama po sebi ne moze stvoriti nove stranke (one su izraz drustvenih snaga i ne mogu nastati zakonodavnom odlukom).

 2) Sigurno je da odnos izbornih sistema i stranackih sistema nije mehanicki i automatski (primenom odredjeog izbornog sistema ne stvara bezuslovno i stranacki).

 3) Sigurno je da odnosi izmedju izbornog i stranackog sistema nisu jednosmerni.

4) Sve u svemu, cini se da izborni sistem zapravo igra ulogu akceleratora i kocnice

Preko ove dve funkcije (akceleratora i kocnice) Diverze je pokazao kako proporcionalni izborni sistem podstice visestranacje:

1)      on usporava elininisanje starih, etabliranih stranaka, osudjujuci ih postepeno na propadanje

2)      on podstice cepanje stranaka, cije frakcije cesto prerastaju u posebne stranke koje samostalno nastupaju na izborima -

Vecinski izborni sistemi podsticu dvostranacki sistem na dva nacina:

1)      postavljanjem prepreka nastajanju novih stranaka (kocnica)

2)      eliminacijom ili potiskivanjem trecih, najslabijih stranaka iz politickog zivota

Bipartizam pociva na uzajamnom delovanju mehanickog i  psiholoskog faktora:

• Mehanicki faktor ogleda se u nesrazmeri glasova i osvojenih mandata, sto dovodi do izrazite potpredstavljenosti trece stranke (kada je udeo u glasovima veci nego u mandatima) – i blokira njen politicki uspon.

• Psiholoski faktor ogleda se u mehanizmu ponasanja biraca koji radije glasaju za jednu od vodecih stranaka da njihovi glasovi ne bi “propali”. Kada treca stranka savlada ovu barijeru, psiholoski mehanizam okrece se protiv stranke koja je po rejtingu dosla na trecu poziciju Preokret u delovanju mehanickog i psiholoskog faktora ne nastupa istovremeno. Preokret u mehanizmu psiholoskog faktora obicno prethodi promenama u delovanju mehanickog faktora, sto stiti i odrzava stranacki dualizam. To se postize fuzijom stranaka i/ili koalicionom saradnjom.

-Dvokruzni vecinski izborni sistem  jaca visestranacje, ali ne tako izricito kao proporcionalni, niti se njegovi “kocioni mehanizmi” za nastajanje novih stranaka mogu smatrati plodotvornim kao kod vecinskog izbornog sistema s jednokruznim glasanjem. Najjasnijom distinkcijom dvokruznog vecinskog izbornog sistema u odnosu na prethodne Diverze smatra tendiranje ka izbornim koalicijama .Drugi krug on vidi kao sustinsku prepreku stvaranja bipartizma posto izostaje jasna politicka i stranacka polarizacija u prvom krugu. Stvaranje niza koalicionih kombinacija u drugom krugu, ponekad, suprotstavljajuci dve suparnicke koalicije omogucava pretvaranje mnogostrnackog ustrojstva u dvostranacje.

Diverze je ukazao na razlicit uticaj glasanja za liste i glasanja za kandidate na unutarstranacke odnose:

• Cesto se glasanje za liste poistovecuje sa proporcionalnim, a glasanje za licnosti sa vecinskim izbornim sistemom. Kako ostro razdavajanje nije opravdano, upozorava se na to da izbor izmedju kandidata vodi privatizaciji izborne jedinice, njenom pretvaranju u “tvrdjavu” poslanika, sto slabi uticaj stranke, a jaca samostalnost poslanika. Posledice toga su labave, decentralizovane, frakcijama izdrobljene stranke, sa upravljackom strukturom nemocnom da disciplinuje poslanicke klubove.

• Glasanje po listama dovodi do stabilnih disciplinovanih poslanickih klubova, do centralizovane upravljacke strukture strukture. Zato, Diverze veruje da izbor po listama, zajedno sa proporcionalnim izbornim sistemom, jaca stranacke strukture stvarajuci “tvrde” partijske sisteme sa izrazito strukturiranim strankama.Vecinski izborni sistem zajedno sa izborom licnosti produkuje “mekane” stranacke sisteme, labavo strukturiranih odnosa.

Uticaj izbornih sistema Diverze posmatra i kroz prizmu stranackih odnosa, a narocito sa aspekta mogucnosti, potreba i nuznosti koalicija pre izbornog procesa, za vreme i nakon njega:

1. Uproporcionalnim izbor.sistemima stranke ostaju samostalne pre izbora i posle njih, jer karakteru te vrste izbornog sistema nisu imanentne koalicije.

2.) Vecinski izborni sistem s  jednokruznim glasanjem, posebno u kombinaciji sa visepartijskim sistemom, podstice stranacke saveze, posebno u izborima.

3)U vecinskom izbornom sistemu sa dvokruznim glasanjem, u drugom krugu se formiraju koalicije, narocito u formi sirih, ali jakih izbornih blokova (levi, desni, patriotski, narodni itd.).To je uocljivo u izbornim sistemima koji omogucuju strankama, koje su u prvom krugu osvojile mali broj glasova, povlacenje svog kandidata uz apele simpatizerima i clanovima da glasaju za kandidata srodnih stranaka koji je u prvom krugu imao bolji rejting.Takve koalicije su cesce i postojanije od koalicija stranaka koje ostaju u opoziciji.

Osim sto direktno odredjuju partijski sistem preko broja partija, unutrasnju strukturu i odnose, Diverze smatra da izborni sistemi direktno uticu i na tip politickog predstavnistva u nekoj zemlji.

Termin “predstavnistvo” on koristi izvan tradicionalnih postavki, prvenstveno pravnih, po kojima je to odnos “poslanika i mandata koje zastupa”. Diverze predstavlja predstavnistvo “ kao odraz polit.misljenja neke nacije u shvatanjima predstavnika koje je ona izabrala”.

Razlikuje dve faze polit.predstavljanja:

1)      “Predstavljanje javnog mnjenja” (u uzem smislu) –manifestuje se glasanjem za kandidate: prva faza polit.predstavljanja gde:

a)      proporcionalni izborni sistem produkuje “nacionalizaciju” (proporcionalni izborni sistem tezi nivelisanju razlika, unificiranju javnog mnjenja). Podsticuci nacionalizaciju, proporcionalni izborni sistem, suzava javno mnjenje i pokazuje se ne senzibilnim za njegove tradicionalne segmente; vrlo je osetljiv zato na nove polit.struje u njemu (bilo one privremene, isfabrikovane, slabe)

b)      vecinski izborni sistem produkuje “regionalizaciju” javnog mnjenja” (vecinski pokazuje suprotne tendencije – cepanje, fragmentaciju javnog mnjenja forsiranjem regionalnih specificnosti).Vecinski izborni sistem sa jednim krugom glasanja izrazito je osetljiv na tradicionalni spektar javnog mnjenja, ali je pasivan na nova polit.strujanja ma kako ona bila  jaka i trajna.

c)      Vecinski dvokruzni izborni sistem ne pokazuje senzibilitet ni prema tradicionalnom javnom mnjenju. Logika drugog izbornog kruga prisiljava nove politicke struje da se priklone tradicionalno jakim politickim partijama i njihovim blokovima. Nove politicke struje gube tako autenticnost, sputava se njihova promocija, a jaca regresivna dinamika polit. partija

“Predstvaljanje stranaka” –manifestuje se u raspodeli glasova na mandate u parlamentu .Ovde kljucni problem predstavlja suzavanje nesrazmere izmedju broja glasova i broja poslanickih mesta. Tacna predstavljenost podrazumeva proporcionalni odnos izmedju udela u glasovima i udela u broju mandata; potpredstavljenost predstavlja onaj odnos gde je udeo u glasovima veci od broja mandata; natrepredstavljenost predstavlja odnos gde je udeo u mandatima veci od udela u broju dobijenih glasova. Proporcionalni izborni sistemi teze matematicki sto tacnijoj predstavljenosti politickih stranaka (postizu u zavisnosti od vrste primenjenog proporcionalnog izbornog sistema).Vecinski izborni sistem sa jednokruznim glasanjem je najnetacniji u predstavljanju politickih stranaka (ogleda se u tome sto stranaka s najvecim brojem glasova je po pravilu natpredstavljena u odnosu na male stranke koje su potpredstavljene). Kod vecinskog izbornog sistema sa dva kruga glasanja, Diverze smatra da drugi krug umanjuje “iskrivljavanje” politickog predstavnistva, tako sto radi u korist umerenih, a na stetu ekstremnih stranaka; ”glasovi drugog izbornog kruga grupisu se prema velikim polit.pravcima, a ne prema partijama” – zato je Diverze kategorican da se u oceni validnosti stranackog predstavljanja samo rezultati u prvom krugu mogu porediti s rezultatima vecinskih jednokruznih i proporcionalnih izbora. Razmatrajuci uticaj izbornog sistema na stranacki sistem, Diverze je proucavao niz pitanja kao sto su: sastav parlamenta, karakter poslanickih klubova, njihov odnos sa stranackom centralom i vodjstvom stranke, stepen centralizacije politickog odlucivanja, koalicioni potencijal, prohodnost i otvorenost politickog sistema za nove politicke programe i organizacije

2. Daglas Re – politicke posledice izbornog prava

Reova istrazivanja o uticaju izbornih sistema na politicki zivot, zasnovana su na opseznim empirijskim studijama u 20 drzava (od 1945. – do 1965. on je analizirao 121 izborni ciklus u Austriji, Australiji, Belgiji, Danskoj, Finskoj, Francuskoj, Irskoj Islandu, Italiji, Izraelu, Kanadi, Luksemburgu, Holandiji, N.Zelandu, SR Nemackoj, SAD, Svedskoj, Svajcarskoj i V.Britaniji). Na osnovu tih podataka, koji po njemu pokazuju kolektivne akcije a ne pojedinacne odluke, dosao je do zakljucka da od svih hipoteza koje je ispitao, “istinskom socioloskom zakonu” najvise odgovara Diverzeova teorema da vecinski izbori u izbornim jedinicama s jednim mandatom vode dvostranackom sistemu. Kljucna odrednica njegove analize, kao i kod Diverzea jeste da je izborno parvo posebna vrsta prava od velike vaznosti za svakog pojedinca, ali i sve slojeve i organizacije u drustvu. Ono uredjuje izborni proces - “distribuciju autoriteta vlade”, gradeci pravnu podlogu za artikulaciju izbornih preferencija gradjana u glasove i njihovo prevodjenje u mandate. Temeljne oznake izbornog prava su:

1)izborna formula

2)velicina izborne jedinice

3) nacin glasanja, koji Re uzima za varijable.

 Re partijski sistem posmatra kao “mrezu kompetitivnih odnosa medju polit.partijama” i razlikuje elektivni i parlamentarni (legislativni) stranacki sistem. Parlamentarni izborni sistem se razvija iz elektivnog stranackog sistema.

Cilj izbornog prava je da posreduje u konstituisanju – redukciji elektivnog u legislativni stranacki sistem. I odrednice stranackog sistema pretvaraju se u varijable.

Konstruisao je 11 varijabli elektivnog i parlamentarnog part.sistema:

1-2 broj elektivnih i parlamentarnih stranaka;

3-4 kompetitivni udeo najjace stranke u glasovima biraca i u mandatima;

5-6  kombinacija kompetitivnih udela dve najjace stranke u glasovima biraca i mandatima;

7-8 frakcionisanje elektivnih i parlamentarnih stranaka;

9-10 prosecna promena udela stranke u glasovima biraca i mandatima izmedju dva izborna ciklusa;

11 minimalna parlamentarna vecina ili minimalni broj stranaka neophodan za parlamentarnu koalicionu vecinu Na osnovu ovako postavljenih varijabli, Re je u svom istrazivanju nalaze do kojih je dosao formulisao u 7 zajednickih / 13 diferenciranih propozicija. On je empirijski dokazao postojanje cvrsto strukturiranih odnosa izborne formule, velicine izborne jedinice i nacina glasanjas  jedne strane i broja stranaka u elektivnom i stranackom sistemu, s druge strane:

Prvo, izbor vecinskog ili proporcionalnog izbornog principa neposredno odredjuje broj politickih stranaka; vecinska formula tezi negiranju predstavnistva veceg broja malih partija nego proporcionalna predstavnicka formula; izricit je u tvrdnji da vecinski obrazac uzrokuje dvostranacke sisteme. Definicija dvostranackog sistema podrazumeva da prva stranka osvoji manje od 70% mandata, a dve najjace stranke zajedno bar 90% mandata.Uprkos deviant case-a Kanade i postojanja bipartizma i bez vecinskog izbornog sistema u vestminsterskoj varijanti (Austrija), on je ipak definisao tezu po kojoj su “ formule relativnog vecinskog izbornog sistema uvek povezane sa dvostranackim kompeticijama, osim tamo gde postoje snazne stranke lokalne manjine; a druge su formule povezane sa dvostranackim kompeticijama samo tamo gde su manjinske izborne stranke slabe”

Drugo, proporcionalni princip nije dovoljan uslov za pojavu novih parlamentarnih stranaka.On podstice umnozavanje politickih stranaka tako sto pokazuje snaznije tendencije frakcionisanja i elektivnih i parlamentrnih stranackih stranaka.

Trece, veca izborna jedinica donosi tacniju proporciju izmedju broja glasova i broja mandata, ali to istovremeno podstice frakcionisanje i umnozavanje stranaka kako u elektivnom tako i u parlamentarnom stranackom sistemu.

Cetvrto, hipoteza o uticaju nacina glasanja na stranacki sistem nije potvrdjena. Re je pretpostavio da razlicite tehnike glasanja –alternativno, kumulativno,panasiranje– uzrokuju “mikrofrakcionisanje”, te da se to moze spreciti kategorijalnim glasanjem samo za jednu stranku. Rezultati su oborili ovu hipotezu i dokazali da kategorijalno glasanje uzrokuje vece frakcionisanje od ordinarnog glasanja. Propozicije o vecinskom sistemu i bipartizmu, proporcionalnom izbornom sistemu i umnozavanju stranaka – veoma su bliske Diverzeovim “socioloskim pravilnostima”.

Kritika:

Nolen  smatra da Reova “statisticko-empirijska” istrazivanja nude u osnovi tezu koja  je tautoloska i koja je daleko od toga da nagovesti kauzalan odnos – vezu izmedju izbornog sistema i stranackog sistema.

Lajphart je takodje prigovarao Reu na pogresnoj klasifikaciji, losim hipotezama i oskudnom empirijskom materijalu. Njegove analize pokazale su da je kauzalni odnos pojedinih elemenata izbornih sistema i strukture stranackih sistema znatno slabiji nego sto Re sugerise.

Riker je kritikovao metodoloski i empririjski pristup Rea, smatrajuci da je pao u logicku zamku – istovremenog poricanja, a i afirmisanja Diverzeovih zakona. Riker smatra da je samo Diverze pravilo o jednokruznom vecinskom izbornom sistemu i dvostranackom sistemu deterministicki zakon, dok su ostala pravila probabilisticki stavovi.

3. Sartori – analiza nuzni i dovoljni uslovi

Uticaj izbornih sistema na politicki zivot Sartori istrazuje preko “analize uslova”, razlikujuci nuzne bez kojih ne bi moglo, od dovoljnih uslova koji tvrde da odredjena posledica nastaje samo u odredjenim uslovima. Na ponasanje biraca uticaj izbornog sistema moze biti prisilan  neprisilan. Za istrazivanje je Sartoriju bilo interesantno utvrditi obim i znacaj “prisilnog” uticaja .Shodno takvoj podeli uticaja , izborni sistemi se svrstavaju po skali u kojoj su prvi

• “Cisti” jer ne uticu na birace,
• Jaki  koji snazno uticu na ponasanje biraca, i
• Slabi  ciji je uticaj na birace mali ili zanemarljiv (u osnovnoj podeli, vecinski izborni sistemi su jaki, proporcionalni slabi, a izmedju njih su jaki/slabi slucajevi). Ishodiste kontinuuma cine cisti proporcionalni izborni sistemi koji ne uticu na birace, a krajnu tacku pokrivaju vecinski izborni sistemi sa jakim uticajem na ponasanje braca .Centralni deo cine razlicite varijacije “necistih” proporcionalnih izbora koji manje ili vise deluju na ponasanje biraca -na osnovu “analize uslova” Sartori formulise 4 zakona:

•Izborni sistemi relativne vecine (dovoljan uslov), ako postoji strukturirani stranacki sistem i ravnomerna raspodela glasova po izbornim jedinicama (nuzni uslovi), vode dvostranackom sistemu

•Izborni sistemi relativne vecine

(dovoljan uslov), ako postoji strukturiran stranacki sistem, ali bez ravnomerne raspodele glasova po izbornim jedinicama (nuzni uslovi), eleminisu stranke koje nisu postigle vecinu

•Proporcionalni izborni sistemi (dovoljan uslov), ako postoje strukturirani stranacki sistemi (nuzan uslov), vrse koncentraciju politickih stranaka; sto je veca “necistoca” proporcionalnog izbornog sistema, efekat koncentracije je veci i obrnuto.

•“Cisti” proporcionalni izborni sistemi (dovoljan uslov), ako postoji strukturiran stranacki sistem, pruzaju iste pocetne sanse, nema diskriminacije, pa ne vode redukciji politickih stranaka.

U analizi se korisiti jedan dovoljan uslov (izborni sistem, vecinski ili proporcionalni), I dva nuzna uslova:

1) postojanje jakih strukturiranih stranaka i

2)geografskih alokacija biraca

Sartori naglasava da je odnos izbornih i stranackih sistema dvosmeran! Sledeci Reov kategorijalni pristup, “analizom dovoljnih i nuznih uslova”, Sartori fakticki napusta Diverzeov kauzalni determinizam i dobija bitno razlicite rezultate. Diverze razlikuje uticaj  jednokruznih i dvokruznih vecinskih izbora od uticaja proporcionalnih izbora na stranacki sistem.Kod Sartorija je ta linija pomerena. On razlikuje “ciste”proporcionalne izborne  sisteme kao no-effect sisteme (jedine koji ne redukuju broj polit. stranaka, od svih ostalih koji uzrokuju jacu ili slabiju koncentraciju politickih partija (zato se uvidja u 3 zakonu koncentraciono dejstvo na stranacki sistem proporcionalnih izbornih sistema u meri u kojoj oni odstupaju od ciste proporcionalnosti).

4. Lajphart – izborni sistem i tip demokratije

Politicke konsekvence izbornih sistema, Lajphart je istrazivao na empiriji 32 tipa izborna sistema u 20 zemalja u intervalu od cetiri decenije. On vrsi reanalizu Reove studije o politickim ucincima izbornih sistema, afirmisuci njegov pristup i relativizujuci, pa i revidirajuci nalaze do kojih je Re dosao. Lajphart dovodi u vezu 15 nezavisnih varijabli izbornog sistema sa 10 rezultata.

Varijable izbornog sistema u teorijskoj i empirijskoj Lajphartovoj analizi:

(1)Izborni obrazac, (2)velicina izborne jedinice; (3)struktura glasanja; (4)oblik legislature; (5)ogranicenja izbornog prava; (6)nacin pristupanja stranaka i kandidata izbornom procesu; (7)nacin pristupa biraca izbornom procesu; (8)struktura polit. takmicenja; (9)specificnosti nacina glasanja; (10)specificnosti postupka pretvaranja glasova u mandate; (11)podela na izborne  jedinice; (12)pravila finansiranja izborne kampanje; (13)vremenska pravila u izbornoj kampanji; (14)broj i vrsta subjekata biranja; (15)stepen povezanosti izbora

Posledice navedenih varijabli koje determinisu ucinak izbornog sistema on navodi:

1) stepen visestranacja,

2)stepen proporcionalnosti u relaciji glasovi-mandati,

3) tendencije fabrikovanja parlamentarne jednostranacke vecine,

4) organizaciju stranaka,

5 )polarizaciju birackog tela na ideoloskim osnovama,

6) ucesce biraca na izborima,

7) predstavljenost etnickih,

8) rasnih i

9) kulturnih manjina i

10) regionalnu i nacionalnu integraciju. Mnogobrojne relacije varijabli i konsekvenci Lajphart fokusira na pet osnovnih(3+2).

Tri varijable –

1)izborna formula (vecinska ili proporcionana),

2)velicina izborne jedinice (broj kandidata u izbornoj jedinici) i

3)nacin glasanja ( za kandidate jedne ili vise stranaka) – presudno oblikuju dve najvaznije politicke posledice:

o   stepen visestranacja i

o   stepen proporcionalnosti.

Dosao je do zakljucka da je odnos izborne formule i stepena proporcionalnosti, kao i odnos velicine izborne jedinice i stepena proporcionalnosti jace izrazen nego sto je to slucaj u Reovoj analizi. Ali zato nalazi pokazuju da je odnos izborne formule i stepena visestranacja , kao i odnos velicine izborne jedinice i stepena visestranacja znatno slabiji nego sto je tvrdio Re .Najzad, veza izmedju nacina glasanja i visestranacja vaznija za Lajpharta nego za Rea. Lajphart povezuje uticaj izbornih sistema sa svojom klasifikacijom tipova savremene demokratije. S jedne strane, izborni sistemi su konstitutivne osnove razlicitih modela demokratije, a sa druge, politicke konsekvence izbornih sistema predstavljaju strukturna obelezja savremenih demokratskih poredaka.

Razlikuje dva osnovna tipa demokratije:

•         vecinski(vestminsterski); zasniva se na polit.odlucivanju demokratski uspostavljene vecine.Obelezja: vecinski sistem koji blokira male stranke; bipartizam; jednopartijska vlada; dominacija izvrsne vlasti nad zakonodavnom; jednodomni parlament ili bikameralni sa zanemarljivim ingerencijama gornjeg doma; centralisticko oganizovanje konsenzualni drzavne strukture i manjkavost pravosudne kontrole.

•         konsenzalni  tezi da u politickom odlucivanju sudeluje sto veci broj subjekata u sto vecoj saglasnosti sa odlukama vlade (kvalifikovana vecina ili konsenzus). Pociva na: proporcionalnom izbornom sistemu; koalicionim vladama; ravnotezi egzekutive i legislative; dvovdomom parlamentu; pravosudnoj kontroli i federalnoj; naglasenoj decentralizovanoj drzavnoj strukturi

Lajphart ukazuje na tri posledice izbornih sistema koje postaju strukturno-institucionlna obelezja navedenih modela demokratije.

Vecinski izbori stvaraju bipartizam, omogucuju dve velike stranke na vlasti, jednostranacku vladu i prevlast vlade nad parlamentom.

Proporcionalni izbori produkuju visestranacki sistem, koalicionu vladu, ravnotezu vlade i parlamenta i vezuje se za konsenzualni model demokratije. On istice da izmedju dva skupa osobina postoje uzajamni odnosi (izborni sistem – partijski sistem).Zato on “politickim inzenjerima” preporucuje odabir tipa izbornog sistema za razvoj vecinskog ili konsenzualnog skupa karakteristika. Ovim idealtipskim modelima on je pridodao jos jedan element – oblik demokratskog politickog poretka, vezujuci parlamentrizam i prezidencijalizam za modele demokratskih poredaka. Lajphart naglasava da predsednicki sistem produkuje “vecinske efekte”, na stranacki sistem i tip vlade.On upucuje na to da barem formalno, predsednicki rezimi mogu delovati konsenzulno na odnos legislative i egzekutive, ali upozorava da to moze dovesti do koncentracije izvrsne vlasti (u  jednoj stranci i jednoj licnosti).

Sartori smatra da je Lajphart svoje premise do te mere “naduvao” da bi iz njih izvukao superiornu formu demokratije; Sartori sugerise da vecinski izborni sistem maksimalizuje konflikte i njima lose upravlja. Nasuprot Lajphartu on istice da nema nikakvog a priori razloga da se tvrdi da vestminsterski metod ne moze da se bavi spletom konsenzus-konflikt podjednako dobro ili cak bolje nego konsenzualni-konsocijacioni metod.

 

8

Lajphart – izborni sistem i tip demokratije

Politicke konsekvence izbornih sistema, Lajphart je istrazivao na empiriji 32 tipa izborna sistemau 20 zemalja u intervalu od cetiri decenije.On vrsi reanalizu Reove studije o polit.ucincimaizbornih sistema, afirmisuci njegov pristup i relativizujuci, pa i revidirajuci nalaze do kojih je Redosao.Lajphart dovodi u vezu 15 nezavisnih varijabli izbornog sistema sa 10 rezultata.

Varijableizbornog sistema u teorijskoj i empirijskoj Lajphartovoj analizi:

(1)Izborni obrazac, (2)velicina izborne jedinice; (3)struktura glasanja; (4)oblik legislature;(5)ogranicenja izbornog prava; (6)nacin pristupanja stranaka i kandidata izbornom procesu;(7)nacin pristupa biraca izbornom procesu; (8)struktura polit. takmicenja; (9)specificnosti nacinaglasanja; (10)specificnosti postupka pretvaranja glasova u mandate; (11)podela na izborne jedinice; (12)pravila finansiranja izborne kampanje; (13)vremenska pravila u izbornoj kampanji;(14)broj i vrsta subjekata biranja; (15)stepen povezanosti izbora

Posledice navedenih varijabli koje determinisu ucinak izbornog sistema on navodi:

 

1)

stepenvisestranacja,

2)

stepen proporcionalnosti u relaciji glasovi-mandati,

3)

tendencije fabrikovanjaparlamentarne jednostranacke vecine,

4)

organizaciju stranaka,

5)

polarizaciju birackog tela naideoloskim osnovama,

6)

ucesce biraca na izborima,

7)

predstavljenost etnickih,

8)

rasnih i

9)

kulturnih manjina i

10)

regionalnu i nacionalnu integraciju.Mnogobrojne relacije varijabli i konsekvenci Lajphart fokusira na pet osnovnih(3+2).Trivarijable –

1.)

izborna formula

 (vecinska ili proporcionana),

2.)

velicina izborne jedinice

 (brojkandidata u izbornoj jedinici) i

 

3.)

nacin glasanja

 ( za kandidate jedne ili ise stranaka) – presudnooblikuju dve najvaznije politicke posledice: a) stepen visestranacja i b) stepen proporcionalnosti.Dosao je do zakljucka da je odnos izborne formule i stepena proporcionalnosti, kao i odnosvelicine izborne jedinice i stepena proporcionalnosti jace izrazen nego sto je to slucaj u Reovojanalizi.Ali zato nalazi pokazuju da je odnos izborne formule i stepena visestranacja , kao i odnosvelicine izborne jedinice i stepena visestranacja znatno slabiji nego sto je tvrdio Re.Najzad, vezaizmedju nacina glasanja i visestranacja vaznija za Lajpharta nego za Rea.

Lajphart povezuje uticaj izbornih sistema sa svojom klasifikacijom tipova savremenedemokratije

.S jedne strane,

izborni sistemi su konstitutivne osnove razlicitih modela dem

., a sadruge,

 polit. konsekvence izbornih sistema predstavljaju strukturna obelezja savremenihdemokratskih poredaka

.

5. Nolen – osporavanje zakonitog ispoljavanja izbornog sistema

Nolen negira teze o zakonitom ispoljavanju politickih ucinaka izbornih sistema, smatrajuci da takvi iskazi nisu odrzivi ni sa teorijskog ni sa empirijskog stanovista. Prigovara Diverzeu i zbog  jednostranog institucionalizma i monokazualnog determinizma po kome je izborni sistem osnovni uzrok razvoja i strulture stranackog sistema. Nedostaci Diverzeovih “socioloskih pravilnosti” leze po Nolenu u empiriji, teoriji i metodu emprirjski gledano, isuvise mnogo slucajeva porice uticaj koji se pripisuje osnovnim tipovima izbornih sistema. Postoje visestranacki sistemi kod relativno vecinskog izbornog sistema i dvostranacki sistemi kod proporcionalnog izbornog sistema.Teorijski, s obzirom na dosta izuzetaka, bilo bi neophodno oznaciti pod kojim uslovima zakoni dobijaju svoju punovaznost. Kod klasicne formulacije, odstupajuci slucajevi se ne uzimaju u obzir za preciznije definisanje zakona. Sa metodoloskog aspekta, ne poredi se jedan izborni sistem sa drugim, nego se relativni vecinski izborni sistemi kod izbornih okruga sa jednim predstavnikom poredi sa principom reprezentacije tj. proporcionalnim predstavljanjem. Medjutim, princip moze da se prevede u mnogo oblika u izborne sisteme, koji onda mogu da imaju razlicita ispoljavanja. Sa istom zestinom, Nolen kritikuje i pokusaj Sartorija da izvrsi reafirmaciju Diverzeovih zakona, bez prihvatanja njegovog monokazualnog determinizma, ali sa aksioloskim pristupom istrazivajnu izbornih sistema, razlikujuci “jake” i “slabe” izborne sisteme koncipirajuci ih kao vrednosne kategorije.Izvor Sartorijeve greske po Nolenu, je i u klasifikaciji izbornih sistema prema jednoj funkciji – odstupanju od zamisljene potpune proporcionalnosti u odnosu glasova biraca i parlamentarnih mandata. Njegove zakone (o odnosu izbornih i stranackih sistema) smatra trivijalnim; dok Sartori misli da se svojim zakonima nadoveze na Diverzea i da ga zastiti od preterane kritike, ali ga zapravo sadrzajno napusta.”On odredjuje ispoljavanje jedne od dve ispitane posledice proporcionalnog izbornog sistema na nacin na koji je upravo formulisu Diverzeovi kriticari” (i proporcionalni izborni sistemi mogu da dovedu do koncentracije partiskog sistema.) Uz kritiku Diverzea i Sartorija, Nolen razvija i izlaze svoj pristup istrazivanju politickih ucinaka izbornih sistema. On insistira na konkretnim drustvenim i politickim uslovima kao osnovnom metodoloskom polazistu u proucavanju efekata izbornih sistema. Diferencirano posmatranje institucionalnih, politicko, sociostrukturnih elemenata izvan istorijskog konteksta i konstrukcija teorijskih modela na osnovu toga , vode monokazualnom determinizmu.On pledira da se problem istrazivanja izbora svede na “tehnicke” elemente, na njihove mnogobrojne varijacije i kombinacije. ”Politicke alternative ne cine uzvisena nacela...nego mala tehnicka pravila”. Formule za pretvaranje glasova u mandate i principe konstruisanja izbornih jedinica, on tretira kao elemente izbornog sistema koji produkuju politicke posledice s najjacim ucincima u politickom zivotu. Medjutim, on naglasava da naucna istrazivanja pokazuju da se moze govoriti samo o tendencijama politickih ucinaka pojedinih izbornih sistema, tj. da se mogu uzimati samo kao “uslovno tacni”. Nolen upozorava da se teorijske prednosti vecinskih i proporcionalnih izbora razlicito vrednuju zavisno od teorijskih i politickih polazista. Argumentacija se podjednako trazi u ravni teorije demokratije i konkretnoj politici. Zato funkcionalne teorije demokratije daju prednost vecinskim izborima, a participativne teorije demokratije se zauzimaju za proporcionalne izborne sisteme. Nolen s pravom predocava, da bez obzira na to sto se konkretni stranacki interesi uvijaju u obrazlozenja teorija demokratije, bitno glediste za procenu opredeljivanja “za” ili “protiv”, vecinskog i/ili proporcionalnog izbornog sistema jeste velicina neke stranke. Ovde, Nolen smatra da postoje izuzeci, predocavajuci primer Sri Lanke i skandinavskih zemalja. Zato on sugerise da se prednosti i manjkavosti vecinskih i proporcionalnih izbor. sistema ne ocenjuju u nacelnoj ravni nego na podlozi sirokih istorijskih iskustava, konkretnih drustvenih i polit. uslova neke zemlje. Samo je tako moguce po Nolenu, odgovoriti na kljucna pitanja – da li koncentracija u stranackom sistemu vodi ka polarizaciji, a pravedno predstavnistvo do nemogucnosti vladanja; i da li postoje drustvene i polit. pretpostavke za primenu predstavnickih nacela.