Teoretičari
4. Lajphart – izborni sistem i tip demokratije
Politicke konsekvence izbornih sistema, Lajphart je istrazivao na empiriji 32 tipa izborna sistema u 20 zemalja u intervalu od cetiri decenije. On vrsi reanalizu Reove studije o politickim ucincima izbornih sistema, afirmisuci njegov pristup i relativizujuci, pa i revidirajuci nalaze do kojih je Re dosao. Lajphart dovodi u vezu 15 nezavisnih varijabli izbornog sistema sa 10 rezultata.
Varijable izbornog sistema u teorijskoj i empirijskoj Lajphartovoj analizi:
(1)Izborni obrazac, (2)velicina izborne jedinice; (3)struktura glasanja; (4)oblik legislature; (5)ogranicenja izbornog prava; (6)nacin pristupanja stranaka i kandidata izbornom procesu; (7)nacin pristupa biraca izbornom procesu; (8)struktura polit. takmicenja; (9)specificnosti nacina glasanja; (10)specificnosti postupka pretvaranja glasova u mandate; (11)podela na izborne jedinice; (12)pravila finansiranja izborne kampanje; (13)vremenska pravila u izbornoj kampanji; (14)broj i vrsta subjekata biranja; (15)stepen povezanosti izbora
Posledice navedenih varijabli koje determinisu ucinak izbornog sistema on navodi:
1) stepen visestranacja,
2)stepen proporcionalnosti u relaciji glasovi-mandati,
3) tendencije fabrikovanja parlamentarne jednostranacke vecine,
4) organizaciju stranaka,
5 )polarizaciju birackog tela na ideoloskim osnovama,
6) ucesce biraca na izborima,
7) predstavljenost etnickih,
8) rasnih i
9) kulturnih manjina i
10) regionalnu i nacionalnu integraciju. Mnogobrojne relacije varijabli i konsekvenci Lajphart fokusira na pet osnovnih(3+2).
Tri varijable –
1)izborna formula (vecinska ili proporcionana),
2)velicina izborne jedinice (broj kandidata u izbornoj jedinici) i
3)nacin glasanja ( za kandidate jedne ili vise stranaka) – presudno oblikuju dve najvaznije politicke posledice:
o stepen visestranacja i
o stepen proporcionalnosti.
Dosao je do zakljucka da je odnos izborne formule i stepena proporcionalnosti, kao i odnos velicine izborne jedinice i stepena proporcionalnosti jace izrazen nego sto je to slucaj u Reovoj analizi. Ali zato nalazi pokazuju da je odnos izborne formule i stepena visestranacja , kao i odnos velicine izborne jedinice i stepena visestranacja znatno slabiji nego sto je tvrdio Re .Najzad, veza izmedju nacina glasanja i visestranacja vaznija za Lajpharta nego za Rea. Lajphart povezuje uticaj izbornih sistema sa svojom klasifikacijom tipova savremene demokratije. S jedne strane, izborni sistemi su konstitutivne osnove razlicitih modela demokratije, a sa druge, politicke konsekvence izbornih sistema predstavljaju strukturna obelezja savremenih demokratskih poredaka.
Razlikuje dva osnovna tipa demokratije:
• vecinski(vestminsterski); zasniva se na polit.odlucivanju demokratski uspostavljene vecine.Obelezja: vecinski sistem koji blokira male stranke; bipartizam; jednopartijska vlada; dominacija izvrsne vlasti nad zakonodavnom; jednodomni parlament ili bikameralni sa zanemarljivim ingerencijama gornjeg doma; centralisticko oganizovanje konsenzualni drzavne strukture i manjkavost pravosudne kontrole.
• konsenzalni tezi da u politickom odlucivanju sudeluje sto veci broj subjekata u sto vecoj saglasnosti sa odlukama vlade (kvalifikovana vecina ili konsenzus). Pociva na: proporcionalnom izbornom sistemu; koalicionim vladama; ravnotezi egzekutive i legislative; dvovdomom parlamentu; pravosudnoj kontroli i federalnoj; naglasenoj decentralizovanoj drzavnoj strukturi
Lajphart ukazuje na tri posledice izbornih sistema koje postaju strukturno-institucionlna obelezja navedenih modela demokratije.
Vecinski izbori stvaraju bipartizam, omogucuju dve velike stranke na vlasti, jednostranacku vladu i prevlast vlade nad parlamentom.
Proporcionalni izbori produkuju visestranacki sistem, koalicionu vladu, ravnotezu vlade i parlamenta i vezuje se za konsenzualni model demokratije. On istice da izmedju dva skupa osobina postoje uzajamni odnosi (izborni sistem – partijski sistem).Zato on “politickim inzenjerima” preporucuje odabir tipa izbornog sistema za razvoj vecinskog ili konsenzualnog skupa karakteristika. Ovim idealtipskim modelima on je pridodao jos jedan element – oblik demokratskog politickog poretka, vezujuci parlamentrizam i prezidencijalizam za modele demokratskih poredaka. Lajphart naglasava da predsednicki sistem produkuje “vecinske efekte”, na stranacki sistem i tip vlade.On upucuje na to da barem formalno, predsednicki rezimi mogu delovati konsenzulno na odnos legislative i egzekutive, ali upozorava da to moze dovesti do koncentracije izvrsne vlasti (u jednoj stranci i jednoj licnosti).
Sartori smatra da je Lajphart svoje premise do te mere “naduvao” da bi iz njih izvukao superiornu formu demokratije; Sartori sugerise da vecinski izborni sistem maksimalizuje konflikte i njima lose upravlja. Nasuprot Lajphartu on istice da nema nikakvog a priori razloga da se tvrdi da vestminsterski metod ne moze da se bavi spletom konsenzus-konflikt podjednako dobro ili cak bolje nego konsenzualni-konsocijacioni metod.