Osnivanje i razvoj EU

5. Institucionalna struktura EU

5.1. EVROPSKI SAVET

5.1.1. Zajedničke politike

5.2 ZONA SLOBODNE TROVINE

5.2.1 CARINSKA UNIJA

5.2.2 ZAJEDNIČKO TRŽIŠTE

5.2.3 ZAJEDNIČKA POLJOPRIVREDNA POLITIKA

5.2.4 EVROPSKA MONETARNA UNIJA

5.2.5 REGIONALNA POLITIKA

5.2.6 BUDŽET I BUDŽETSKA POLITIKA

5.2.7 ZAJEDNIČKA SPOLJNA I BEZBEDNOSNA POLITIKA

5.2.8 OSTALE ZAJEDNIČKE POLITIKE

5. INSTITUCIONALNA STRUKTURA EVROPSKE UNIJE
Evropska unija je takav oblik integracije koji zahteva koordinaciju i harmonizaciju
nacionalnih politika u različitim oblastima, kao što su: socijalne, političke, poljoprivredne,
monetarne, poreske i druge politike. Da bi to ostvarila, neophodno je postojanje zajedničkih
organa koji bi bili odgovorni za donošenje odluka na nivou cele Unije. Organi Evropske
unije vrše različite funkcije: izvršne, zakonodavne, nadzorne i savetodavne. Institucionalna
infrastruktura definiše načine operacionalizacije ciljeva i zadataka Evropske Unije.
Institucije Evropske unije su:

5.1. Evropski savet

– najviše telo, politički i državnički vrh Evropske

unije. Sastoji se od predsednika država ili vlada zemalja-članica (koje često prate i ministri
spoljnih poslova) i predsednika Komisije. Sastaje se najmanje dva puta godišnje i bavi se
ključnim pitanjima kao što su: osnovni politički problemi, pravci razvoja, ugovori ili važna
ekonomska i spoljnopolitička pitanja, uključujući pitanje proširenja Evropske unije.
Savet Evropske unije (eng. Council of the European Union) – glavno, stalno izvršno i
zakonodavno telo Evropske unije. Savet donosi odluke ili zakone na osnovu predloga koje
donosi Evropska komisija. Sastoji se od predstavnika iz svake od država-članica i njegovim
sastancima takođe prisustvuju najmanje jedan komesar i osoblje iz njegovog sekretarijata i
oni presedavaju po šest meseci prema utvrđenom rasporedu. Međutim, članstvo se
neprestano menja u zavisnosti od resora koji je predmet rasprave i odlučivanja, kao što su
poljoprivreda, saobraćaj, itd.
Evropska komisija (eng. European Commission) – predstavlja izvršni organ Evropske unije.
Komisija ima pravo inicijative unutar zakonodavnih postupaka, pravo sudelovanja u
pripremi, izradi, primeni i nadzoru primene propisa i zakonskih akata, nadzor nad primenom
propisa, pravo ugovoranja međunarodnih sporazuma, pravo zastupanja pred trećim zemljama
i međunarodnim organizacijama, kao i pravo predlaganja budžeta i vršenja raspodele
odobrenih sredstava od strane Saveta i Evropskog parlamenta. Članove Komisije (kojih ima
20) sporazumno biraju zemlje članice, a potvrđuje ih Evropski parlament kojem je Komisija
odgovorna. Mandat članova Komisije traje 5 godina.
Evropski parlament (eng. European parliament) – predstavlja građane zemalja članica
Evropske unije. Nadležnosti Parlamenta se ogledaju u kontroli Saveta i Komisije,
učestvovanju u zakonodavnim postupcima i imenovanju Komisije. Funkcije Parlamenta su:
usvajanje zakonodavstva, izbori, obrazovanje i kontrola rada izvršne vlasti i obaveštavanje i
obrazovanje građana koje parlament zastupa. Poslanici se biraju na pet godina.
Evropski sud pravde (eng. European Court of Justice) – predstavlja krajnju instancu
razrešavanja sporova i sprovođenja ugovora i ragulative Unije. Sud ima ulogu da osigura
tumačenje i primenu propisa Evropske unije i Osnivačkih ugovora u skladu sa zakonom;
poseduje i ograničenu nadležnost tumačenja u području pravosuđa i unutrašnje politike.
Takođe, Sud pravde pomaže nacionalnim zakonodavstvima u primeni regulative Unije. Sud
pravde kontroliše zakonitost akata koje zajednički donose Evropski parlament i Savet, akata
Saveta, Komisije ili Evropske centralne banke i akata Evropskog parlamenta koji proizvode
pravna dejstva tećeg lica.
Ekonomski i socijalni komitet – pruža stručnu pomoć Komisiji, a po potrebi i ostalim
organima Unije. Ekonomski i socijalni odbor je savetodavno telo Evropske unije sastavljen
od različitih ekonomskih i socijalnih interesnih grupa, koji daje mišljenja drugim
institucijama, često u sklopu procesa donošenja novih propisa. Članove Komiteta bira
Evropski savet na četiri godine sa lista koje ponude države-članice. Komitet je potpuno
nezavisan u obavljanju dužnosti u odnosu na ostale organe Evropske unije.
Komitet regiona – konsultativno telo sastavljeno od predstavnika regionalnih i lokalnih tela
izabranih na četiri godine. Članovi Komiteta ne mogu istovremeno da budu članovi
Evropskog parlamenta. Komitet ima izvestan uticaj na oblikovanje regionalnih politika
Evropske unije.
Revizorski sud (eng. The Court of Auditors) – Revizorski sud nije sud u pravom smislu reči,
već neka vrsta komisije sa odrđenim nadležnostima. Sud procenjuje da li su sredsva
sprovođenja neke politike ili poteza Evropske unije utošena na efikasan način i kontroliše
valjanost izdataka Unije. Izveštaj o zakonitosti i korektnosti
trošenja sredstava Sud predaje Savetu ministara i Evropskom parlamentu.
Evropska centralna banka (eng. European Central Bank) – utvrđuje monetarnu politiku
Evropske zajednica i sprovodi je u delo. Centralna banka deluje u skladu sa načelom
otvorene tržišne privrede zasnovane na slobodnoj konkurenciji, uz podršku efikasnom
rasporedu resursa i uz poštovanje načela utvrđenih osnovnim pravnim aktima Evropske
unije. Osnovni ciljevi Evropske centralne banke su: očuvanje stabilnosti cena, utvrđivanje i
sprovođenje monetarne politike Unije, obavljanje deviznih poslova i transakcija,
unapređenje nesmetanog funkcionisanja platnog prometa.
Evropska investiciona banka (eng. European Investment Bank) – Uloga Evropske
investicione banke je da doprinese stalnom, ali uravnoteženom razvoju zajedničkog tržišta.
Ona finansira investicione projekte u svim sektorima privrede, sa ciljem da doprinese ujednačenom razvoju Unije. Ona, takođe pomaže razvoj manje razvijenim regionima,
podržava programe neophodne za dalji razvoj zajedničkog tržišta i programe od zajedničkog
interesa.


5.1.1. Zajedničke politike


Zajedničke politike Evropske unije su glavni instrument realizacije proširivanja i
produbljivanja EU, paralelno i komplementarno sa okvirima koji su postavljeni carinskom
unijom, zajedničkim tržištem i monetarnom unijom. Zajedničke politike su prosle dugu
evoluciju od osnivanja Evropske ekonomske zajednice do danas. U samom početku postojala
je samo jedna zajednička politika, politika u poljoprivredi. Danas se zajedništvo u politici
realizuje u preko dvadeset oblasti.

5.2 ZONA SLOBODNE TROVINE


Zona slobodne trgovine predstavlja oblik međunarodne ekonomske integracije u okviru koje
se smanjuju razna ograničenja, posebno, carine za robe i usluge sa pretežno domaćim
sadržajem inputa – u trgovini između država-članica. Osnovni cilj uspostavljanja Zone
slobodne trgovine je ukidanje carina i drugih barijera na teritoriji Unije (ukidanje svih oblika
vancarinskih restrikcija u trgovini između država-članica), ali i zemljama- članicama
omogućava da imaju različite carinske aranžmane prema trećim zamljama.

5.2.1 CARINSKA UNIJA


Carinska unija predstavlja oblik međunarodne ekonomske integracije u kome uporedo sa
Zonom slobodne trgovine” postoji sistem jedinstvenih carinskih tarifa i jedinstvena (spoljno)
trgovinska politika prema trećim državama-nečlanicama.

5.2.2 ZAJEDNIČKO TRŽIŠTE


Zajedničko tržište je oblik međunarodne ekonomske integracije u kome uporedo sa
slobodom trgovine, sistemom jedinstvenih carinskih i zajedničkom (spoljno) trgovinskom
politikom prema trećim državama postoji uređeno usaglašavanje (harmonizacija) opšte
ekonomske politike između država-članica. Funkcionalnost zajedničkog tržišta
obezbezbeđuju čvrsta i stroga pravila konkurencije, bez unutrašnjih ekonomskih ili pravnih
barijera i usklađena pravna regulativa država članica. Na tom tržištu članice EU proglasile su
"četiri velike slobode": slobodu kretanja roba (usklađivanje, odnosno ukidanje carina, taksi,
kontingenata i drugih robnih ograničenja), slobodu pružanja usluga (slobodno otvaranje
firmi, sloboda preduzetništva), slobodu cirkulacije kapitala (potpuna liberalizacija plasiranja
kapitala i liberalizacija tekućih plaćanja) i slobodu kretanja ljudi (slobodno zapošljavanje i
vršenje sopstvene delatnosti).

5.2.3 ZAJEDNIČKA POLJOPRIVREDNA POLITIKA


Zajednička poljoprivredna politika (ZPP, eng. CAP- Common Agricultural Policy) je nastala
sa motivom da se prevladaju posleratne nestašice poljoprivrednih proizvoda, stabilizuje
tržište i suzbije siromaštvo. Poljoprivreda je jedan od osnova integracije Zajednice, i u
nadležnosti je Zajednice, tj. prvog stuba (regulisano članom 33 Ugovora o EZ). Za
sprovođenje zajedničke poljoprivredne politike odvaja se oko 45 % budžeta EU. Cilj
zajedničke poljoprivredne politike je ostvarivanje razumne cene za evropske potrošače,
odgovarajućih prihoda za poljoprivrednike putem uspostavljanja zajedničkih poljoprivrednih
tržišnih organizacija, primena načela jedinstvenih cena, finansijska solidarnost i
preferencijalni pristup prema poljoprivrednim proizvodima sa područja Zajednice.
Zajednička poljoprivredna politika jedna je od važnijih zajedničkih politika EU. Tu su još:
zajedničke tržišne organizacije, saobraćajna politika i transevropske mreže, politika
istraživanja i tehnologije i industrijska politika.

5.2.4 EVROPSKA MONETARNA UNIJA


Ekonomska monetarna unija (EMU) je proces kojim zemlje-članice Evropske unije
usklađuju svoje ekonomske i monetarne politike sa krajnjim ciljem usvajanja jedinstvene
valute - evra. Opšti ciljevi EMU su slobodna trgovina, slobodna kapitalna kretanja, fiskalni
devizni kurs i monetarna autonomija. EMU počiva na harmonizaciji monetarnih politika
zemalja-članica, zajedničkim rezervama i zajedničkoj centralnoj banci. Za sprovođenje
evropske monetarne politike zadužena je Evropska centralna banka (European Central
Bank).

5.2.5 REGIONALNA POLITIKA


Glavni ciljevi regionalne politike su: obezbeđivanje širokog srektra finansijske pomoći
razvoju siromašnijih regiona Unije, koordiniranje već postojećih regionalnih politika državačlanica, uzimanje u obzir regionalne probleme u okviru drugih politika Unije.

5.2.6 BUDŽET I BUDŽETSKA POLITIKA


Budžet kao glavni finansijski instrument odražava stepen integrisanosti jedne organizacije.
Procedure u toku koje nastaje budžet izražavaju odnose političkih snaga i institucija koje
učestvuju u tom procesu. Budžet Evropske unije u tom smislu predstavlja kontroverzni
instrument zajedničke ekonomske politike. Sa jedne strane, u pripremanju budžeta i sadržaja
ciljeva i akcija budžetske politike Evropske unije prelamaju se sporovi oko nadležnosti
između Saveta (ministara) Evropske unije, Evropske komisije i Evropskog parlamenta, a sa
druge strane opterećuju ih problemi pravilne finansijske raspodele tereta između državačlanica.

5.2.7 ZAJEDNIČKA SPOLJNA I BEZBEDNOSNA POLITIKA

Zajednička spoljna i bezb ednosna politika ustanovljena je „Ugovorom o Evropskoj uniji”,
kao nastavak evropske političke saradnje. Ona pruža okvir za zajedničku politiku odbrane,
koja bi u budućnosti mogla postati zajednička odbrana (drugi stub EU). Sve odluke
zajedničke spoljne i bezbednosne politike, kojima se ciljevi Unije postižu putem
instrumenata zajedničke aktivnosti i zajedničke pozicije moraju se doneti jednoglasno u
Savetu Evropske unije/Savetu ministara.

5.2.8 OSTALE ZAJEDNIČKE POLITIKE


Evropska unija je specifičan oblik integracije koja svoje zajedničke politike, pored onih već
pomenutih, realizuje i u sledećim oblastima: poreska harmonizacija, politika konkurencije,
socijalna politika, prava radnika, energija, industrija, saobraćaj, ribarstvo, zaštita životne
sredine, spoljna trgovina, biotehnologija, istraživanje, obrazovanje, pravda i unutrašnji
poslovi, pomoć i razvoj.