UVOD

Ideja o Evropi kao kulturnoj i politički jedinstvenoj teritoriji pojavila se mnogo pre
dvadesetog veka. Mnogi pojedinci su je oblikovali na različite načine i sa različitim
ciljevima, ali je ona dugo postojala kao utopija koja nije mogla da se primeni zbog trenutnog
poretka u Evropi. U ulozi hegemona, kako političkog tako i ekonomskog, smenjivale su se
velike sile, kao što su Francuska, Engleska, Austro-Ugarska, pa se ideja o ujedinjenoj Evropi
gubila zbog sukoba ili se nacionalizovala, što je slučaj u ekspanzionističkoj politici
Napoleona Bonaparte. Potreba za uspostavljanjem unutrašnjeg mira u Evropi dovela je do
jačanja zamisli o ujedinjenoj Evropi i do pojave organizovanog propagiranja te zamisli, pa
čak i do udruživanja pokreta za ujedinjenje Evrope iz raznih zemalja. Međutim, tek sa
sazrevanjem političke svesti, usled dva svetska rata koja su donela velika razaranja i
degradaciju dotadašnjih odnosa u svetu uopšte, dolazi do ozbiljnijeg stava prema stvaranju
jednog vida ujedinjenja u Evropi. Naravno, integrisanje evropskih država je proces koji je
spor i nimalo jednostavan, te on i dalje traje menjajući svoj obim i značenje svake godine.

1.1 ISTORIJA IDEJE EVROPSKOG UJEDINJENJA

Ideja evropskog ujedinjenja nije novijeg datuma i ne vezuje se samo za drugu polovinu
dvadesetog veka. Mnogo ranije su postojali razlozi za različite koncepcije o međusobnom
povezivanju zapadnoevropskih zemalja. Ti razlozi su bili različite prirode: strateški,
interesni, istorijski, itd.
Već od šesnaestog veka se javlja zamisao u vezi sa povezivanjem nekih zemalja Evrope. Kao
prvi značajni predstavnik i protagonista ideje o stvaranju zajednice država čuvara evropskog
mira bio je francuski vojvoda Maskimilijan de Sali. On je smatrao da evropsku federaciju bi
trebalo da čine hrišćanske republike i njih bi u zaštiti mira predvodila Francuska.
Francuz demokratske orijentacije i protivnik apsolutizma kralja Luja XIV, Sent Pjer je autor
ideje o federativnoj zajednici suverenih država. Njegov doprinos se ogleda u jednom
njegovom projektu Evropske Republike koji treba da čini stabilna Alijansa država sa svojim
organima kao što bi bio savezni parlament ili savezni kongres.
Razvoju ideje evropskog ujedinjenja su doprineli Šarl Moneskje i Žan Žak Ruso. U svom
spisu pod naslovom Razmišljanja o evropskoj univerzalnoj monarhiji (1734. godine
štampan), Monteskje razmatra ideju univerzalnog evropskog ujedinjenja. Rusoov rukopris O
federaciji kao sredstvu koje kombinuje korist malih republika sa velikim državama, posvećen
je ideji i stvaranju neke vrste evropske federativne asocijacije.

2. Savremene razvojne faze

2.1. Maršalov plan

2.2. Stvaranje Beneluksa

2.3. Stvaranje zapadnoevropske unije

2.4. Haška konferencija

2.5. Šumanov plan

2.6. Rimski ugovori

2.7. Od evropske ekonomske zajednice do EU

2.1 MARŠALOV PLAN

Američki državni sekretar Džordž Maršal (George C. Marshall) je dao značajne praktične

impulse za ostvarenje ideje evropskog zajedništva; izneo je koncepciju revitalizacije

evropske privrede posle ratnih razaranja. Naime, Međunarodni monetarni fond (MMF) i

Svetska banka, osnovani još dok se Drugi svetski rat nije završio, bile su institucije zadužene

za finansijsko-monetarnu obnovu razorenih zemalja i nerazvijenog sveta. Međutim,

razaranja u nekim delovima Evrope su prevazilazila kapacitete tek stvorenih institucija, pa se

javila potreba za stvaranjem posebnog programa za obnovu Evrope. Iz tog razloga je 1947.

godine pokrenut „Maršalov plan” sa idejom da bude okvir za privrednu reformu zemalja

Zapadne i Južne Evrope. Institucija koja je trebalo da kontroliše primenu „Evropskog

programa obnove”, koji je ustanovljen na osnovu

„Maršalovog plana”, bila je Organizacija za evropsku ekonomsku saradnju (OEEC- eng.

Organization for European Economic Cooperation), osnovana aprila 1948. godine. OEEC je

trebalo da od 1960. kontroliše i stvaranje slobodne trgovinske zone među zemljama koje je

prihvate. Prodram pomoći je okončan posle tri godine, a OEEC je nastavila da postoji kao

forum za unapređivanje ekonomske saradnje i slobodnu trgovinu između zapadnoevropskih

zemalja, da bi 1961. godine promenila naziv u Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj

(OECD- eng. Organization for Economic Cooperation and Development).

2.2 STVARANJE BENELUKSA

Belgija , Holandija i Luksemburg, shvativši da su njihove privrede neraskidivo povezane,

formirali su Beneluks kao carinsku uniju 1. januara 1948, s namerom da u kasnijoj fazi

preraste u ekonomsku uniju.

2.3 STVARANJE ZAPADNOEVROPSKE UNIJE

Velika Britanija, Francuska i zemlje Beneluksa su potpisale odbrambeni ugovor u Briselu

17. marta 1948. koji je podrazumevao saradnju u ekonomskoj, socijalnoj i kulturnoj oblasti

kao i saradnju u kolektivnoj odbrani protiv sovjetske opasnosti. Ovim ugovorom je stvoren

petogodišnji sporazum poznat kao Zapadnoevropska unija (WEU- eng. West European

Union), koja je bila prethodnik u formiranju NATO Alijanse (eng. North Antlantic Treaty

Organization), osnovane 1949. godine potpisivanjem Atlanskog ugovora u Vašingtonu.

2.4 HAŠKA KONFERENCIJA

Na Kongresu u Hagu, održanog od 7-10 maja 1948. godine iznet je zahtev da se sazove

evropska skupština koja bi se sastojala od članova parlamenta pojedinih evropskih zemalja.

Ovaj zahtev je dao postrek za pregovore vlada koji su rezultirali u stvaranju prve evropske

institucije, Saveta Evrope (eng. Councli of Europe) u Strazburu 1949. godine. Ciljevi Saveta

su bili za štita političko-kultrunog nasleđa zasnovanog na ličnoj slobodi,individualnim

pravima, vladavini prava, demokratiji i evropskim kulturnim vrednostima.

 

2.5 ŠUMANOV PLAN

Kada je počelo razmatranje o osnivanju Saveta Evrope, Francuski ministar spoljnih poslova

Robert Šuman (Robert Schuman) je naglasio neizbežnu potrebu za stvaranjem institucija

koje bi bile odgovorne za kooperaciju evropskih zemalja u oblasti ekonomije, vojske, kulture

i politike. On je 9. maja 1950. godine izložio ambiciozan plan, poznat kao „Šumanov plan”,

da se vitalne industrije uglja i čelika Francuske i Savezne Republike Nemačke udruže u

organizaciju otvorenu svim evropskim demokratijama. Ovaj plan ujedno predstavlja i

osnovu evropskog ujedinjenja. Robert Šuman i francuski ekonomista Žan Mone (Jean

Monet) iznose plan o osnivanju Evropske zajednice za ugalj i čelik (ECSC – eng. European

Coal and Steel Community), koja je bila otvorena i za druge evropske zemlje. Plan je

predviđao stavljanje celokupne nemačke i francuske industrije uglja i čelika pod jedinstvenu

i zajedničku upravu, koja će nadgledati njihov razvoj. Šest država (Zapadna Nemačka,

Francuska Italija, Belgija, Holandija i Luksemburg) su potpisale „Šumanov plan” u Parizu,

koji je kodifikovan 18. aprila 1951. godine. Pariski sporazum, kojim je formalno

uspostavljena Evropska zajednice za ugalj i čelik, stupa na snagu 23. jula 1952. godine, a

prvi njen predsednik je bio Žan Mone. ECSC je podrazumevala zajedničko tržište

najznačajnijih energenata (uglja i čelika) u posleratnom periodu za šest država osnivača

(Belgija, Francuska, Nemačka, Italija, Luksemburg i Holandija). Svrha zajednice je bilo

očuvanje mira kroz zajedničku kontrolu proizvodnje i prometa uglja i čelika, gde je ona

okupila i pobednike i gubitnike rata, kao ravnopravne članove jedne institucionalne

infrastrukture. Ovaj potez stvaranja ECSC pokazao se kao veoma uspešan da je u prvih pet

godina od osnivanja ECSC trgovina ugljem i čelikom porasla za 129%. Šest zemalja je

odlučilo da isti princip sprovede i na celokupnu privredu.

Ovih šest zemalja u maju 1952. godine su potpisale sporazum kojim je uspostavljena

Evropska odbrambena zajednica (EDC - eng. European Defence Community), ali Francuski

Parlament je u avgustu 1954. odbio da ratifikuje ovaj sporazum, i on je odmah povučen.

Ovaj neuspeh EDC-a je uverio Žana Monea da put ka evropskom jedinstvu vodi pre kroz

ekonomsku nego vojnu saradnju. Ministri spoljnih poslova šest država ECSC su održali

konferenciju u junu 1955. u Mesini gde su odlučili, da ponovo pokrenu proces stvaranja

evropskog jedinstva, plašući se da ne propadnu svi napori koji su uloženi u stvaranje ECSC

posle propasti EDC-a. Ministri su odredili pripremni Komitet kome je presedavao belgijski

ministar inostranih poslova Pol-Henri Spak (Paul-Henri Spaak), koji je počeo sa radom

početkom 1956. godine. Zadatak ovog Komiteta je bio da ispita mogućnost, a potom da

napiše izveštaj o stvaranju evropskog zajedničkog tržišta. U aprilu 1956. godine, Komitet je

predložio dva projekta koji su predstavljali dve opcije izabrane od strane država ECSC-a, a

to su: Stvaranje opšteg zajedničkog tržišta i Stvaranje zajednice za atomsku energiju.

Funkcionisanje ECSC imalo je za cilj da omogući čvrstu povezanost država osnivača,

posredstvom njihovog povezivanja u jednom konkretnom ekonomskom, ali strateški bitnom

sektoru.

2.6 RIMSKI UGOVORI

Sledeći korak ka daljoj integraciji Evrope bio je potpisivanje tzv. „Rimskih ugovora” 25.

marta 1957. godine u Rimu od strane šest država (Nemačka, Francuska, Italija, Belgija,

Holandija i Luksemburg), kojima je osnovana Evropska ekonomska zajednica (EEZ, EEC eng. European Economic Community), kao i Evropska zajednica za atomsku energiju

(EURATOM- eng. European atomic energy community).

Opšti cilj ugovora o stvaranju Euratoma jeste doprinos formiranju i razvoju evropskih

nuklearnih industrija u mirne svrhe, tako da sve zemlje članice mogu da profitiraju od

razvoja atomske energije, i da se obezbedi sigurnost zaliha. Takođe, ugovor garantuje

sigurnost za društvo, stvaranje propisa o zaštiti zdravlja i sprečava da se nuklearni materijali,

namenjeni principijalno za civilnu upotrebu, zloupotrebe u vojne

svrhe.

Osnivanje EEZ-a i zajedničkog tržišta je imalo dva cilja. Prvi je bio da se izmene uslovi

trgovine i proizvodnje na teritiriji Zajednice. Drugi, više političke prirode, ogledao se u tome

da bi Zajednica trebalo da doprinese funkcionalnoj konstrukciji političke Evrope i

konstituisanju mera za neposrednu unifikaciju Evrope. Ugovorom o osnivanju EEZ-a

predviđeno je stvaranje zajedničkog tržišta, carinske unije i zajedničkih politika.

„Rimski ugovori” su stupili na snagu 1. januara 1958. godine i predviđali su primenu

sledećih mera:

Ostvarivanje carinske unije sto bi omogućilo slobodan robni promet među državama

članicama, Utvrđivanje zajedničke carinske tarife prema trećim zemljama i vođenje

jedinstvene spoljnotrgovinske politike,

Slobodno kretanje ljudi, roba, usluga i kapitala na integrisanom području, Usklađivanje

nacionalnih pravnih propisa, koji su od značaja za normalno funkcionisanje EEZ,

Stvaranje zajedničke trgovinske, saobraćajne i socijalne politike, Osnivanje zajedničke

Investicione banke, itd.7 „Rimski ugovori”, kojima su predviđeni i zajednički organi

odgovorni za sprovođenje gore pomenutih mera, predstavljaju temelj skoro svim osnovnim

ustanovama Evropske unije i većini zajedničkih politika koje će tek kasnije biti razvijene.

Tri zajednice – ECSC, EEZ i Euratom – formalno su se spojile 1. jula 1967. godine u

jedinstvenu celinu poznatu kao Evropska zajednica (EZ, EC - eng. European Community).

2.7 OD EVROPSKE EKONOMSKE ZAJEDNICE DO EVROPSKE

UNIJE

Prva decenija delovanja Evropske ekonomske zajednice često se označava kao veoma

uspešna. Godine 1959. već su napravljeni prvi koraci u pravcu liberalizacije trgovine, 1962.

godine je počela da se ostvaruje zajednička politika u oblasti poljoprivrede, a 1968. godine

okončan je proces formiranja carinske unije i to osamnaest meseci pre planiranog roka.

Druge evropske države su počele da uočavaju ekonomski napredak Zajednice. Velika

Britanija preuzima inicijativu da se osnuje Evropsko udruženje slobodne trgovine (EFTA –

eng, European Free Trade Association) s obzirom da je zastupala koncepciju o stvaranju

jedna slobodne evropske trgovinske zone u kojoj bi carine među zemljama- članicama bile

ukinute. Zajedno sa Austijom, Danskom, Norveškom, Portugalom, Švedskom i

Švajcarskom, potpisala je Konvenciju u Štokholmu, kojom je 4. januara 1960. osnovana

EFTA.

Sedamdesete godine beleže prve korake ka stvaranju monetarne unije. Put do uspostavljanja

evra kao jedinstvenog obračunskog sredstva, nije bio nimalo lak. Odricanje od sopstvene

nacionalne valute za države je uvek predstavljalo odricanje od veoma važnog obeležja

suvereniteta. Ipak, 1970. godine Verner (Pierre Werner, bivši predsednik vlade

Luksemburga) predstavlja plan postepenog formiranja Ekonomske monetarne unije (EMU).

Međutim, ukupna situacija na međunarodnom planu sedamdesetih godina (pad

Bretonvudskog sistema i naftna kriza) nije išla u korist formiranju EMU, što je navelo

evropske države da još jednom preispitaju čitavu ideju. Godine 1979. uspostavljen je

Evropski monetarni sistem (EMS) koji je podrazumevao ništa više od kontrole kolebanja

deviznih kurseva država članica Zajednice. Neki od neposrednih ciljeva EMS-a bili su

suzbijanje inflacije, povećanje obima investicija i ekonomska stabilizacija unutar Zajednice.

Jedinstveni evropski akt

3.1 STVARANJE EVROPSKE UNIJE – ugovor u Mastrihtu

3.2 Ugovor iz Nice

3.3 Amsterdamski ugovor

3.4 Lisabonski ugovor

3.5 Ustav EU

3.6 Ostali ugovorni izvori

3.1 STVARANJE EVROPSKE UNIJE – ugovor u Mastrihtu

Značajan korak na putu ka Evropskoj uniji i snažnoj političkoj kooperaciji zemalja- članica

predstavljao je sastanak Evropskog saveta 9, 10 i 11. decembra 1991. godine u Mastrihtu.7

Na Samitu u Mastrihtu odobren je „Ugovor o Evropskoj uniji” (eng. The treaty of European

Union), koji je potom potpisan 7. februara 1992. godine. Posle ratifikacije od strane 12

evropskih nacionalnih parlamenata država-članica, ugovor stupio je na snagu 1. novembra

1993. godine, kada Evropska zajednica postaje Evropska unija (EU – eng. European Union).

Osnovne odredbe ovog ugovora su: stvaranje ekonomske i

monetarne unije najkasnije do 1999. godine, uključujuču jedinstvenu monetu pod kontrolom

centralne banke, razvoj zajedničke spoljne politike i politike odbrane, uvođenje državljanstva

Unije i definisanje prava i obaveza građanja država-članica, razvoj čvrste saradnje u

pravosuđu i unutrašnjim poslovima, uloga Unije u oblasti obrazovanja i stručnoj obuci,

industriji, zdravstvu, kulturi. U ovom Ugovoru su svi integracioni procesi grupisani oko tri

stuba (eng. pillar). Prvi stub čine ECSC, EEZ i Euratom i sve zajedničke politike koje su u

međuvremenu nastale u ekonomskoj sferi (nadnacionalni stub). Drugi stub se stvara oko

zajedničke spoljne i politike bezbednosti. Treći stub se odnosi na saradnju u pitanjima

pravde i unutrašnjih poslova.

3.2 Ugovor iz Nice

„Ugovor iz Nice”, odobren na sastanku Saveta Evrope 11. decembra 2000. a potpisan je 26.

februara 2001. godine, doneo je veće promene u poređenju sa Amsterdamskim. On je

omogućio institucionalne promene unutar Evropske unije da bi se trasirao put za očekivano

pristupanje većeg broja zemalja tokom prve decenije XXI veka.10 Osnovne odredbe Ugovora

su: nova preraspodela glasova u Savetu ministara u cilju ojačavanja pozicije većih članica

kada se nove članice, koje su ulavnom male, budu priključile uniji; broj mesta u Evropskom

parlamentu je određen dajući maksimalan ukupni broj poslanika od 732 (isto tako dogovoren

je broj članova za ostale institucije Evropske unije); unose se manje promene kod ovlašćenja

Suda pravde i Evropske centralne banke. Vrhunac inicijativa za produbljivanje političke

integracija je Nacrt ustava Evropske unije, koji je donet jula 2004. godine posle dugih i

napornih pregovora među zemljama-članicama, a kojim se predlaže uspostavljanje

predsednika i ministra spoljnih poslova Unije, kao i niz drugih važnih promena.

 

3.3 Amsterdamski ugovor

Ugovor iz Amsterdama je usvojen 2. oktobra 1997 godine, a stupio je na snagu 1. maja 1999.

Nastao je kao rezultat nemoći zajedničkog konsenzusa članica Evropskog saveta o pitanju

rešavanja krize u Jugoslaviji.11 Sporazum je donet kako bi bila formirana efikasnija

zajednička spoljna i bezbednosna politika (ZSBP), koja će EU omogućiti da ima značajniju

ulogu u međunarodnoj politici.

Da bi se uspostavio funkcionalniji sistem donošenja ključnih odluka i umanjio politički

protektorat SAD nad Evropskom unijom, Amsterdamski ugovor je uveo pojednostavljen

postupak odlučivanja, uvedena su nova poglavlja o politici zapošljavanja i zaštitna klauzula:

- EU je ovlašćena da usvaja zajedničke strategije (Evropski Savet), zajedničke akcije i

stavove (Savet ministara). Savetu ministara je olakšano većinsko odlučivanje o

zajedničkim spoljno-političkim stavovima i akcijama EU, koje se donose na osnovu

prethodno usvojene zajedničke strategije, kao u slučaju sa prvom zajedničkom

strategijom o Rusiji u Kelnu 1999 godine.

- Uvedena je pozicija Visokog prestavnika EU za spoljnu politiku i bezbedonosna

pitanja, koji pomaže predsedavajućem Saveta EU u pripremi i primeni političkih odluka. Za prvog Visokog predstavnika EU je imenovan Havijer Solana 1999 godine.

U okviru Generalnog sekretarijata Saveta osnovano je Odeljenje za rano upozorenje

koje ima zadatak da prati i analizira dešavanja u okviru ZSBP, proceni spoljne i

bezbedonosne interese EU, kao i da ukaže na oblasti u kojima bi Unija mogla da se

uključi i proceni političke krize koje bi mogle imati posledice po ZSBP.

Uveden je mehanizam konstruktivnog uzdržavanja od glasanja prisutnih ili

zastupljenih članica sa ciljem sprečavanja blokade u donošenju odluka o spoljnoj i

bezbedonosnoj politici. Ovaj mehanizam se ne primenjuje ako se od glasanja uzdrži

više od trećine prisutnih ili zastupljenih zemalja članica. Zemlje članice koje se

uzdrže od glasanja o odluci nisu u obavezi da je sprovode, ali takođe ne smeju da

sprovode bilo kakve aktivnosti koje bi sprečile ili ugrozile akciju EU.

Amsterdamski ugovor podstiče saradnju između EU i Zapadno-evropske unije

(WEU) čime joj je data mogućnost da deluje u oblasti odbrane (humanitarne misije,

akcije održavanja i jačanja mira). Osnovni ciljevi koji su određeni članom 17

Amsterdamskog ugovora su zaštita zajedničkih vrednosti i osnovnih interesa, jačanje

bezbednosti EU, održavanje mira i jačanje međunarodne bezbednosti.

 

3.4 Lisabonski ugovor

Lisabonski ugovor je ugovor koji je potpisan 14. decembra 2007. u Lisabonu, predstavlja

redukovan Evropski ustav koji je odbačen pre dve godine na referendumima u Francuskoj i

Holandiji 2005.godine Ugovor stupa na snagu 2009.godine i cilj mu je da olakša donošenje

odluka u ovom bloku sastavljenom od 27 članica. U dokumentu, koji će obezbediti Uniji

status pravnog lica u međunarodnim organizacijama, jedinstvenu spoljnu politiku i brže

donošenje odluka , novine su da se ukidaju svi simboli EU, kao što je himna i zastava, a

nacionalni parlamenti dobijaju veća prava da nadgledaju rad Evropskog parlamenta.

U ovom radu biće opisana procedura usvajanja Lisabonskog ugovora, kao i struktura i

institucije Evropske Unije sa pravnog aspekta.Prilikom izrade rada koristila se metoda

komparacije Lisabonskog sa ostalim ugovorima Eu.

Od Sporazuma za Ustav do Lisabonskog sporazuma

Odlučujući korak za usvajanje predloga Ugovora o Ustavu za Evropu je bilo redovno

zasedanje Evropskog saveta u Lakenu 2001. godine. Sve sednice Konvencije bile su javne.

Zadatak Konvencije bila je rasprava o budućnosti Evrope. Evropska konvencija trebala je da

odgovori na pitanja koja su se ticala: 1) raspodele nadležnosti između država članica i

regiona, 2) metoda donošenja odluka u novim okolnostima proširenja, 3) izgradnji novog

institucionalnog balansa u EU.

 

3.5 Ustav EU

Ustav za Evropu je jedinstven zbog činjenice što svojim članom 437 ukida sve osnivačke

ugovore (izuzev Ugovora o osnivanju Euroatoma), kao i njihove izmene i dopune.

Stupanje na snagu Ustava za Evropu će teći u nekoliko etapa. Prvu predstavlja svečani potpis

teksta 2004.godine u Rimu, koji su obavili šefovi država ili predsednici vlada. Poslednji

uslov za pravovaljanost i poslednji korak je deponovanje svih ratifikacionih isprava kod

depozitara – Vlade Republike Italije. U slučaju ranije uspešne ratifikacije od strane svih

država članica, datum stupanja na snagu je 1. novembar 2006.godine. U obrnutom slučaju,

ustav će stupiti na snagu prvog dana sledećeg meseca od deponovanja poslednje

ratifikacione isprave kod Vlade Republike Italije.

Ustav čini kratka preambula i četiri dela. U prvom delu u devet glava definišu se pojmovi i

ciljevi Unije. U drugom delu je definisan pravni subjektivitet EU. Treće poglavlje definiše

podelu nadležnosti između Unije i država članica. Na području ekskluzivnih nadležnosti

pravo Unije ima prednost u odnosu na pravo država članica. Najspornija tačka Ustava je bilo

definisanje kvalifikovane većine u Evropskom savetu i Savetu ministara.

Najveći napredak predstavlja drugi deo (Povelja osnovnih prava unije) koja preuzima skoro

sve odredbe prethodnog međuinstitucionalnog sporazuma usvojenog u Nici, pa time postaje

pravno obavezna. Područje delatnosti i politike EU definisano je u trećem delu pod

naslovom "Politika i delovanje Unije". Struktura odredaba koje se odnose na unutrašnje

tržište je ostala nepromenjena. Značajan preokret je legislacija poljoprivrede nastala zbog

ukidanja nadležnosti država članica na području te politike. Ovde su sadržana preostala dva

stuba "Prostor slobode, bezbednosti i pravde" i "Zajednička spoljna i bezbednosna politika".

Četvrti deo "Opšte i zaključne odredbe" sadrži odredbe u članu 437 o ukidanju prethodnih

osnivačkih ugovora, izuzev Ugovora o osnivanju Euroatom. Član 438 govori o sukcesiji i

kontinuitetu. EU osnovana Ustavom je sukcesor EU osnovane Ugovorom o EU. Akti

usvojeni na osnovu ugovora i akata ukinutih članom 437 ostaju na snazi. Sud Evropskih

zajednica i Sud prve instance ostaje izvor za tumačenje prava unije.

Uz Ustav je priključeno 36 protokola i dva priloga kojisu njegov integralni deo i imaju

jednaku pravnu snagu. Konvencija je prilagodila Protokol o ulozi nacionalnih Parlamenata i

Protokol o sprovođenju načelka subsidijarnosti i proporcionalnosti kao izraz jačanja uloge

unutrašnjih zakonodavnih organa. Uz Ustav je priključen Protokol o evrogrupi, kojom se

menja i dopunjuje Ugovor o osnivanju Evropske zajednice za atomsku energiju.

 

3.6 Ostali ugovorni izvori

Ugovori sa trećim državama

Postoji podela na:

1. ugovore koje države članice sklapaju sa trećim državama,

2. ugovore koje Unija sklapa sa trećim državama.

Obe vrste ugovora posle stupanja na snagu osnivačkih ugovora moraju biti u saglasnosti sa

njima. Države članice imaju slobodu ugovaranja u onim oblastima u kojima Unija nema

nadležnosti.

Međunarodni sporazumi sa državama nečlanicama mogu imati neposredno dejstvo pred

sudovima u državama članicama Unije bez obzira da li imaju neposredno dejstvo u tim

državama nečlanicama.

Ekonomski ugovori i ugovori o pridruživanju

Ekonomski ugovori

Ekonomski ugovori se odnose na sporazume koje je EU zaključila sa zemljama EFTA,

Mediteranskim zemljama i zemljama u razvoju. Oni su veoma značajan izvor prava EU.

Regulišu pitanja trgovine sa trećim zemljama ali sadrže i odredbe o saradnji u mnogim

drugim poljima. Poseban značaj ima ugovor o stvaranju zajedničkog evropskog ekonomskog

prostora sa EFTA državama. 1992. godine potpisan je Sporazum o evropskom ekonomskom

prostoru koji je stupio na snagu 1994.godine. U njemu je predviđena veoma sadržajna

saradnja. Bavi se pitanjem slobodnog kretanja kapitala, roba i usluga, kompletiranjem

propisa u toj oblasti. Nije predviđeno formiranje carinske unije, što omogućava zemljama

EFTA da sami kreiraju svoju politiku prema ostatku sveta. Radi uspostavljanja slobode

kretanja robe sporazum je zabranio carine i uvozno-izvozne kvote. Predviđa slobodu kretanja

radnika. Sadrži pravila o koordinaciji pravila iz oblasti socijalnih pitanja i priznanja diploma.

Unete su odredbe koje se odnose na osnivanje preduzeća, davanje i primanje usluga.

Sporazum sadrži i pravila o zaštiti potrošača, životne sredine i elemente kompanijskog prava.

Sadrži i odredbe o brojnim oblastima saradnje između država članica. Zemlje EFTA su u

pogledu obaveza skoro u istoj ravni kao i zemlje punopravne članice. Članice EFTA nemaju

pravo da učestvuju u legislativnoj delatnosti EU. Kada se usvoji neki legislativni akt u EU,

mešoviti Komitet sastavljen od predstavnika EU i EFTA odlučuje da li će se taj akt uključiti

ili ne u Sporazum. Mešoviti Komitet je nadležan za tumačenje pravila. Pored Mešovito0g

Komiteta, ustanovljen je Savet i Sud EFTA.

Sporazumi sa mediteranskim zemljama

U većini ovih ugovora se predviđa bescarinski režim za industrijske proizvode i smanjene

carine za poljoprivredne proizvode. Obično u njima se predviđa ekonomska i tehnička

pomoć za ove zemlje u obliku premija i zajmova. Ovi sporazumi obuhvataju saradnju u

oblastima ribarstva, životne sredine, tehnološkog razvoja, naučne saradnje.

Većina ovih sporazuma dodeljivala je državama ugovornicama povlašćen status u trgovini sa

EU. U njima su bili ugrađeni i politički sastojci koji su se odnosili na pitanja poštovanja

ljudskih prava i demokratskih principa.

Neke zemlje su započele pregovore za prijem u punopravno članstvo, druge se nalaze u fazi

pregovora.

Ugovori sa zemljama u razvoju

Izvorne članice EZ imale su u prošlosti veoma bogate i sadržajne veze sa sadašnjim

državama koje se nazivaju zemlje u razvoju. Uglavnom je to bio kolonijalni odnos. Posle

dekompozicije kolonijalne uprave, veze u ekonomiji ostale su u mnogim vidovima.

Lome konvencija

Članice Lome konvencija, njih 70, obuhvataju područja Afrike, Kariba, ostrvske zemlje

Južnog Pacifika i Indijskog okeana. Saradnja je u trgovini, finansijskoj i tehničkoj pomoći.

Najvažnije olakšice za ove zemlje je bescarinski izvoz u zemlje EU.

4. Akti institucija EU

4.1. Uredbe

4.2. Direktive (uputstva)

4.3. Preporuke i mišljenja

4.4. Meko pravo

4.5. Funkcionisanje institucija EU

4.5.1. MEĐUVLADINA KONFERENCIJA

4.5.2. Lisabonski ugovor

4.5.3. Ciljevi unije

4.5.4. Razlike između Nice i Lisabona

4.5.5. Nadležnosti Saveta

4.5.6. Prioritet prava EU

4.5.7.  Postupak odlučivanja

4.5.8. Strateški ciljevi Europske unije u području carinske politike

4.5.9.  Izmene u Lisabonskom ugovoru

4.6. NAČELA NA KOJIMA SE ZASNIVA EVROPSKA UNIJA

Evropski parlament zajedno sa Savetom i Savet sa Komisijom donose: uredbe, direktive,
odluke, preporuke i mišljenja. Postoje i drugi izvori prava tzv. meko pravo koji ne
obavezuju, ali imaju veliki značaj za nastajanje pravnih pravila.

4.1. Uredbe

Uredbe su direktno primenjive i obavezuju sve države članice EU. Objavljuju se u
Sl.glasniku EU i stupaju na snagu 20 dana posle objavljivanja. Direktna primena nije najbolji način precizirana. Radi izbegavanja neželjenih situacija, insistira se d auredbe imaju
trenutno dejstvo i da nacionalni sudovi moraju štititi prava koja one daju pojedincima.
Države članice su dužne da usaglase svoje nacionalno pravo sa njima. Uredbe imaju rpavno
dejstvo u državama članicama koje nije moguće promeniti aktima nacionalnog prava država
članica.

4.2. Direktive (uputstva)

Direktive obavezuju države članice, ali ostavljaju državama članicama izbor forme i načina
primene. Direktive se moraju implementirati u nacionalno zakonodavstvo, ali u saglasnosti
sa pravilima procedure svake države članice. Direktive koje se donose u postupku
odlučivanja moraju biti objavljene u Sl.glasniku uz uslov da se primenjuju u svim državama
članicama. Direktive su veoma pogodne za procese harmonizacije pojedinih oblalsti.
Odluke
Odluke su obavezne za one na koje su adresirane. Nemaju opšti karakter. Pojedine odluke
moraju biti objavljene u Sl.glasniku. Mogu imati direktno dejstvo. Mogu biti izvršni naslovi
kada utvrđuju novčane obaveze licima, izuzev država. Odluke koje se donose u postupku
saodlučivanja moraju biti objavljene u Sl.glasniku.

4.3. Preporuke i mišljenja

Preporuke i mišljenja nisu obavezne za države članice. Preporuke imaju značaj u tome što
pozivaju države da se ponašaju na određeni način. Nemaju oboavezni karakter. Mišljenja
omogućavaju institucijama da povodom nekih važnih stvari iznesu svoje mišljenje. Značaj
preporuka i mišljenja je u tome što sadrža upotrebljiva rešenja pojedinih problema.

4.4. Meko pravo

Meko pravo, odnosno neimenovani akti u određenim, ograničenim okolnostima proizvode
pravna dejstva. Reč je o deklaracijama, rezolucijama itd.
SUDSKA PRAKSA KAO IZVOR PRAVA
Sud pravde nadzire jedinstvenu primenu i tumačenje komunitarnog prava. Od ogromne je
važnosti bila uloga suda u afirmaciji najvažnije odlike komunitarnog prava, a to je njegova
direktna primena u nacionalnim pravima država članica.
Evropski sud imao je veliku i veoma značajnu ulogu u formiranju komunitarnog prava.
Afirmisan je princip neposredne primene komunitarnog prava i njegovog primata u odnosu
na nacionalno pravo.

4.5. Funkcionisanje institucija EU

4.5.1. MEĐUVLADINA KONFERENCIJA

Prema odredbama Ugovora o EU svaka vlada države članice i Komisija mogu da podnesu
Savetu predlog da se pristupi promeni ili donošenju amandmana na osnivački Ugovor. Savet
odlučuje koje predloge će pustiti u proceduru i saziva međuvladinu konferenciju na kojoj se
raspravlja o promeni ugovora.
Međuvladina konferencija se ocenjuje kao veoma složen proces. Obično na početku delegati
država članica izlažu svoje nacionalne stavove. Generalni sekretarijat ili Predsedništvo
Saveta na osnovu toga pokušava da sačini predloge za amandmane na ugovor. Jedan broj
problema mogu da završe neposredno oficijalni predstavnici nižega ranga. Za slučaj da na taj
način nije moguće postići sporazum, uz obezbeđivanje konsultacija sa državama članicama,
problem se iznosi pred ministre. Ona najteža pitanja se dostavljaju Savetu Evrope.
Po pravilu, međuvladine konferencije imaju međusektorski karakter. U tom sistemu veliku i
značajnu ulogu imaju Stalni predstavnici država članica u Briselu.
EU ima institucionalni okvir koji stoji na raspolaganju državama članicama radi rešavanja
gotovo svih pitanja. One rado koriste usluge ovog servisa, jer specijalisti EU raspolažu
dnevnim aktuelnim informacijama. Na raspolaganju je i Bilten koji obaveštava o najvažnijim
događajima i najaktuelnijim vestima. Priroda članstva u EU podrazumeva za članice pristup
resursima znanja sa kojima se raspolaže u konkretnom vremenu.
Francuski referndum
Francuski parlament ratifikovao je pocetkom februara Lisabonski sporazum, skoro tri godine
pošto su Francuzi na referendumu odbili Nacrt evropskog ustava. Sporazum, koji mora da
odobri svih 27 članica EU, podrazumeva reformu institucija, odnosno duži mandat njenom
predsedniku, veće ingerencije komesaru za spoljne poslove, više demokratičnosti u
donošenju odluka i više rasprava u evropskom i nacionalnim parlamentima.
Francuski premijer Fransoa Fijon i predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Baroso
pozdravili su rezultate glasanja. "Ratifikacijom Lisabonskog sporazuma Francuska se vraća
u srce Evrope, nekoliko meseci pre početka njenog predsedavanja Savetu EU", saopštio je
Fijon.
Francuska je peta zemlja EU, posle Mađarske, Malte, Rumunije i Slovenije, koja je
ratifikovala takozvani Lisabonski sporazum, koji predstavlja zamenu za ustav. Irska će
jedina organizovati referendum, na kome će građani odlučivati da li će sporazum biti
prihvaćen, a što nalaže njen ustav.
Francuski predsednik Nikola Sarkozi, čija konzervativna Unija narodnog pokreta, koja ima
većinu u oba doma parlamenta, podržao je sporazum i bio je jedan od njegovih potpisnika u
decembru prošle godine. U sporazumu nema simbola, u koje spadaju zastava i himna, a koji
su bili predmet rasprave, te nekih elemenata s kojima se nisu slagali birači 2005, kada su na
referendumima Francuska i Holandija odbacile nacrt ustava. Socijalisti, koji čine opoziciju u
francuskom parlamentu, takođe su glasali za sporazum, iako je partija bila podeljena oko
toga kako da budu reformisane institucije EU, jer su neki od njenih istaknutih članova bili
među onima koji na referendumu 2005. nisu podržali Nacrt ustava Donedavno je predsednik
Sarkozi isticao četiri prioriteta Francuske tokom predsedavanja EU: usklađivanje i donošenje
zajedničke politike prema imigraciji, odbrani, klimatskim promenama i reformu plana EU za
poljoprivredu. Naravno irsko "ne" Lisabonskom ugovoru, neposredno pred preuzimanje
predsedavanja Unijom, postavilo je oživljavanje ovog ugovora na prvo mesto, pre svih
prethodno proklamovanih ciljeva. Problemi sa Lisabonskim ugovorom su potpuno poremetili
već prethodno doneti plan predsedavanja EU. U stvari, Francuska će imati da se suoči sa
problemom koji je sama izazvala 29. maja 2005, odbivši na referendumu predlog evropskog
Ustava. Od francuskog predsednika i njegovih najbližih saradnika čuje se "da ne treba
žuriti", ali da ne treba ni "gubiti vreme". Francuska smatra da do kraja ove godine treba naći
rešenje da bi se ono sprovelo tokom 2009, i najzad, Lisabonski ugovor ušao u primenu
krajem te godine. Tako bi EU dobila predsednika, pravila o potrebnoj većini za donošenje
odluka, neophodnom broju država koje bi mogle da stave veto na neku odluku.., ukratko,
pravila po kojima je moguće upravljati zajednicom od 27 država danas, više od trideset za
koju godinu. Odbacuje se mogućnost da se odustane od Lisabonskog ugovora kao što se
odustalo 2005. od predloga ustava EU; najverovatnije će Irska dobiti neke ustupke kako bi ga,
na "popravnom" usvojila. Na primer, posebna potvrda katoličkoj Irskoj da joj neće biti nametano
da ukine sadašnje zakone kojim se zabranjuje abortus. Gubitnici odlaganja Lisabonskog ugovora
su svi, uključujući Irsku, koja je dosad najviše dobila od EU - od

zaostale zemlje, izvoznice radne snage, postala je jedna od najvećih uvoznika imigranata!
Ipak, najverovatnije, najveći gubitnici su Hrvatska i sve države koje su pred vratima EU,
uključujući i Srbiju, jer proširenja nema dok se ne reši kako upravljati Unijom. Iako je
Evropska unija blokirana irskim odbijanjem Lisabonskog ugovora, iako je krajnje neizvesno
da će se brzo pronaći rešenje, Pariz planira 1. jula glamurozno preuzimanje šestomesečnog
upravljanja Evropskom unijom. Ajfelova kula će 30. juna u 23 sata biti osvetljena bojama
Evrope, da bi se već 14. jula, na najveći nacionalni praznik Francuske u predsedničkoj
Jelisejskoj palati, na svečanoj večeri, okupili šefovi država i predsednici vlada 27 država
članica Unije. Dan uoči ovog skupa, 13. jula, u Pariz su pozvani šefovi mediteranskih država
kako bi razgovarali o francuskom planu stvaranja Mediteranske unije, između EU i
uglavnom arapskih država severne Afrike i Bliskog istoka. Kako je na sastanak pozvan, i već
izjavio da će doći, predsednik vlade Izraela, Ehud Olmert, vođa Libije pukovnik Gadafi
usprotivio se tom sastanku i, po svemu sudeći, pozivu se neće odazvati ni Alžir, verovatno ni
Sirija. Očekuje se siguran dolazak predsednika Egipta Hosni Mubaraka i kralja Maroka, koji
spadaju u zagovornike Mediteranske unije, koja bi imala za cilj da ojača i olakša ekonomske
veze EU sa svim mediteranskim državama. Na sastanku bi se bliže definisala Unija, koja je
još uvek nedovršena ideja Francuske. Sastanak će se održati u Velikom Paleu u Parizu, koji
će biti dekorisan u "orijentalnom stilu", sa palmama koje će se širiti pod staklenim krovom
Palea. Tokom šestomesečnog presedavanja EU, Pariz je predvideo i deset sastanaka na vrhu
sa šefovima država izvan EU. Već u julu je zakazan susret sa predsednikom Republike Južne
afrike, a u decembru sa predsednikom Brazila. Predviđeno je već i više od dvadeset
ministarskih sastanaka država članica EU, u proseku svake nedelje jedan, kao i brojni
sastanci, razgovori, okrugli stolovi u Parizu i većim gradovima, ukupno više od 400, od 1.
jula do 31. decembra, što će reći, više nego jedan dnevno.
Ograničavajući faktor su godišnji odmori, jer se zbog njih predsedavanje Unijom svodi na
četiri "radna" meseca. Zato će prvi ministarski sastanci započeti več početkom jula, a ne kao
po običaju, početkom septembra. Žan-Lui Barlo, ministar za životnu sredinu već je zakazao
ministarski sastanak EU za 3. juli u Sen-Kluu, nadomak Pariza; a ministri za imigraciju Bris
Ortfe, za unutrašnje poslove Mišel Alio-Mari i za pravdu Rašida Dati, sastanak o imigraciji
sa ministrima ostalih država članica EU.
Tokom presedavanja Unijom, Francuska će morati da se pozabavi i pripremama za izbore za
Evropski parlament u junu 2009, pogotovo što, po svemu sudeći, Lisabonski ugovor neće ući
u primenu do tih izbora.

4.5.2. Lisabonski ugovor

Dogradnja institucionalnog i pravnog okvira EU je delimično postignuta ugovorom u
Lisabonu 2007.godine. Ovaj ugovor stupio je na snagu u nekim zemljama 2008.godine.
Pretežni deo Lisabonskog ugovora odnosi se na dopune i izmene Osnivačkih ugovora i to:
Ugovora o Zajednici za ugalj i čelik, Ugovora o Evropskoj ekonomskoj zajednici, Ugovora o
Euroatom zajednici, Ugovora o Evropskoj uniji, kao i Odluke o neposrednim i opštim
izborima za Evropski parlament.
Ovaj ugovor je značajan u nekoliko sledećih oblasti:
- promovisanje "bliže saradnje",
- potpunije promocije i zaštite ljudskih prava i jačanju evropskog građanstva,
zaštite osnovnih prava građana putem afirmacije ravnopravnosti polova, zabrane
diskriminacije i uz definisanje sankcija za kršenje,
prenošenje dela saradnje iz oblasti unutrašnjih poslova i pravosuđa u komunitarni
režim,
naglašavanje uloge Evropskog parlamenta u zakonodavnoj delatnosti,
afirmacija principa supsidijarnosti i većinskog odlučivanja u Savetu,
proširenje komunitarne nadležnosti na socijalnu politiku, javno zdravlje, zaštitu
potrošača itd.

4.5.3. Ciljevi Unije

Ciljevi unije su neznatno izmenjeni. Posredstvom Lisabonskog ugovora uvršćeno je
razmatranje visokog nivoa zapošljavanja, zatim postepeno oblikovanje zajedničke
odbrambene politike.
Dodatne oblasti izvan izvornog koncepta su: poboljšanje funkcionisanja organa EU,
definisanje zajedničke odbrambene politike, budžetska disciplina, primena komunitarnih
akata, zaštita ljudskih prava, dostupnost dokumenta Unije građanima.
Bliska saradnja
Pod tim vidom saradnje podrazumeva se mogućnost da se određena grupa država članica
odluči za produbljenu, širu, intenzivniju saradnju u skladu sa promovisanim principom
fleksibilnosti. Ovaj institut mora biti u skladu sa ciljevima Unije. Odluku o njenom
odobravanju donosi Savet kvalifikovanom većinom.
Supsidijarnost
Usvojen je poseban Protokol o primeni principa supsidijarnosti i proporcionalnosti ali ni ovaj
protokol nije jasno utvrdio granice dokle se proteže ekskluzivna nadležnost Unije.
Prema stavu Komisije, Unija ima ekskluzivnu nadležnost u oblastima koje se tiču regulisanja
unutrašnjeg tržišta i četiri sloboda, zatim u zajedničkoj komercijalnoj politici i zajedničkoj
poljoprivrednoj politici.
Mere zajednice ne mogu prelaziti okvire onoga što je neophodno kako bi se postigli ciljevi
ugovora. Tom formulacijom se uvodi princip proporcionalnosti.
Osnovna prava
Odredba kojom se Unija obavezuje na poštovanje ljudskih prava ostala je neizmenjena.
Nove odredbe su proširile nadležnost Evropskog suda u ovoj oblasti.
Sankcije za povrede osnovnih ustavnih principa Povreda osnovnih ustavnih principa (slobode, demokratije, vladavine prava, poštovanja i
zaštite ljudskih prava i sloboda) može rezultirati merom suspenzije određenih prava država
članica Savet, prilikom izricanja kaznenih mera, čine šefovi država ili vlada. Izrečene sankcije se
mogu povući. O tome Savet može odlučiti kvalifikovanom većinom.
Javnost rada
U Lisabonskom ugovoru konkretizuju se prava pojedinaca i pravnih lica u pogledu pristupa dokumentima Evropskog parlamenta, Komisije i Saveta.
Komunitarni segment – prvi stub
Evropski sud može tumačiti komunitarno pravo. Osim ovoga su, kao osnovni ciljevi
Zajednice, označeni jednakost između muškaraca i žena i visoki nivo zaštite i unapređenja
životne sredine i održiv ekonomski razvoj.
Prostor slobode, bezbednosti i pravde
Veoma važna promena vezana je za prenošenje dela unijskog segmenta, tačnije iz trećeg
stupa, u režim komunitarnog delovanja i odlučivanja. To se odnosi na režim viza, azila,
imigracija i slobode kretanja lica na prostoru Zajednice. Odredbe se odnose i na državljane
trećih zemalja. Predviđaju se i mere u oblasti pravosudne saradnje u građanskim stvarima,
policijske i pravosudne saradnje posebno u krivičnim stvarima.
Zapošljavanje i zabrana diskriminacije
Nove odredbe u oblasti zapošljavanja uglavnom se odnose na zabranu diskriminacije. U
prvom delu, reguliše se delovanje Zajednice u oblasti zapošljavanja. U drugom delu
Zajednica se ovlašćuje da preduzima odgovarajuće mere na suzbijanju diskriminacije. Za
slučaj ponovljenog i ozboljnog kršenja ljudskih prava i osnovnih sloboda, moguća je
suspenzija države članice.

4.5.4. Razlike između Nice i Lisabona

Ugovor iz Nice je potpisan bez većih ambicija. Došlo je do izvesnih teškoća kada ga je
trebalo usvojiti od strane država članica. Irski referendum nije uspeo 2001.godine. Drugi
referendum 2002. godine je bio uspešan. Ugovor iz Nice stupio je na snagu 2003.godine.
Racionalnost donošenja Ugovora iz Lisabona ležao je u činjenici da se ugovor iz Nice nije u
dovoljnoj meri bavio pitanjima funkcionisanja Unije posle proširenja.
Najvažnija promena desila se u drugom i trećem stubu. Najveća promena odnosi se na polje
zajedničke odbrambene politike. Odlučeno je da se formiraju snage za brza dejstva.
Formirani su novi organi odbrane i to: 1) političko-bezbednosni komitet, 2) vojni Komitet
EU i 3) Generalštab EU.
Druga važna izmena odnosila se na zaključivanje ugovora sa trećim državama. Savet može
zaključivati ove sporazume i oni obavezuju institucije Evropske unije.
Značajna je izmena koja se odnosi na formiranje agencije EUROJUST, koja je zadužena za
kreiranje preventivnih mera na polju kriminala i koordiniranje akcija nacionalnih vlasti.
Proširene su nadležnosti Saveta u pogledu odlučivanja kvalifikovanom većinom. Poboljšanje
je vidljivo i u sektoru pravosuđa.
Pojačana saradnja
Ranija "bliska saradnje" nazvana je simbolički "pojačana saradnja". Pojačana saradnja može
se dobiti na zahtev samo osam članica. Pojačana saradnja ne dira u ovlašćenja, nadležnosti,
prava, obaveze i interese država članica koje ne učestvuju u toj saradnji. Ovaj model
saradnje nije često primenjivan.
Ugovorom iz Nice je u izvesnom smislu zaključen proces reformi Unije. Reforme su vidljive
posebno u oblasltima koje su smatrane isključivom nadležnošću država.
Povelja EU o osnovnim pravima
Povelja EU o osnovnim ljudskim pravima na osnovu odluke sa zasedanja Evropskog saveta
u Kelnu kodifikovana je radi veće preglednosti i potrebe da se tako značajna pitanja, radi
lakše čitljivosti, nađu na jednom mestu. Zvanično je potpisana na sastanku u Nici
2000.godine.
U novije vreme Savet može na predlog jedne trežine država članica i na osnovu svoje
jednoglasne odluke izreći kaznu državi članici koja krši ljudska prava i principe vladavine
prava i demokratije. Odluka o izricanju sankcija se može doneti kvalifikovanom većinom.
Sud pravde odlučuje po žalbi države članice, ali nije ovlašćen da donosi presude. Time se
štiti pozicija Saveta da odlučuje o tome da li je izvršena povreda ljudskih prava.

4.5.5. Nadležnosti Saveta

Opšta i najvažnija funkcija Saveta je da osigura da se izvršavaju obaveze predviđene u
Ugovoru o osnivanju. Usvaja legislativne akte različitog karaktera. Ova institucija je
centralno zakonodavno telo.
Savet ima ovlašćenja da donosi odluke iz korpusa sekundarnog zakonodavstva.
Donosi odluku o raspisivanju izbora za Evropski parlamet. Ima pravo da izmeni broj sudija
Evropskog suda, broj članova Komisije, imenuje sudije Revizorskog suda i članove
Komiteta regiona i Ekonomsko-socijalnog komiteta.
Odluke se mogu donositi jednoglasno, prostom većinom i kvalifikovanom većinom.

Jednoglasnost

Jednoglasnost se zahtev u nekoliko osetljivih sfera iz oblasti drugog i trećeg stuba saradnje.
Primenjuje se prilikom odlučivanja o sledećim pitanjima:
1. sprovođenju mera protiv rasne, polne, verske i druge diskriminacije,
2. zaključivanja ugovora sa trećim državama i međunarodnim organizacijama,
3. promenama broja sudija u Evropskom sudu,
4. izmenama statuta Evropskog suda,
5. izmenama broja članova Komisije,
6. razmatranja budžeta,
7. postavljanju članova Revizorskog suda,
8. prijemu novih članova,
9. uspostavljanju novih prava građana EU,
10. upotrebi službenih jezika.

Prosta većina

Glasanje prostom većinom se primenjuje u sledećim slučajevima:
1. kod preceduralnih pitanja,
2. prilikom usvajanja Poslovnika o radu,
3. sazivanja međuvladine konferencije radi izmena Osnivačkog ugovora,
4. u postupcima saradnje i koodlučivanja kada treba produžiti rok usvajanja nekog
zakonodavnog akta,
5. kada se od Komisije traži da razmotri neko pitanje i da o tome podnese izveštaj sa
predlozima.

Kvalifikovana većina

Donošenjem odluka posredstvom proste većine suverena država dolazi u poziciju da bez
obzira na to što to proizilazi kao obaveza iz ugovora koji je sama svojevoljno zaključila, ipak
biva pravno obavezana za ono za šta nije glasala.
Uvedeno je ponderisano glasanje, odnosno da se glasovi vrednuju prema broju stanovništva.
Problem suštinski ostaje nerešen, jer nema odgovora kako balansirati odnos velikih i malih
država.

4.5.6. Prioritet prava EU

Proces i metodi donošenja odluka u EU su veoma složeni. Različite su kategorije pitanja o
kojima se raspravlja. U skladu sa tim, različiti su i metodi donošenja odluka. Pitanja uređenja
tržišta, korektivnih mera u njemu, poljoprivrede i zaštite životne sredine se rešavaju
komunitarnim metodom.
Ukoliko se rešavaju pitanja učešća država članica u procesima donošenja odluka koje imaju
za njih veliki značaj, a nužno je, zbog opštih interesa, koordinirati nacionalne politike sa
politikom EU, koristi se koordinirajući metod.
Treći metod je međuvladin ili intergovermentalistički.
Svaki od navedenih metoda donosi ponešto specifično, rukovodeći se različitim pravilima i
svaki od njih je proizvod različitih ovlašćenja njihovih aktera. Proces donošenja odluka
veoma zavisi od toga koja je oblast odlučivanja u pitanju. U tom pravcu, prisutna je neobična
šarolikost zahvata, što je glavna odlika organa EU. Ovi organi takođe komuniciraju uporedo
i sa organima u nacionalnim državama i međunarodnim organizacijama.
Usled toga se afirmisalo opredeljenje za multi nivo odlučivanja, koji ima svoj nacionalni,
supranacionalni i međunarodni aspekt.

Komunitarni metod

Komunitarni metod odlučivanja karakterističan je za rane faze rada Evropske zajednice.
Njegov doprinos je najveći u razvoju zajedničke politike. Produkt je supranacionalnog
modela u kome se ovlašćenja prenose sa nacionalnog na nivo EU. U tom smislu, evropske
institucije su glavni faktori odlučivanja, odnosno glavni organi.
Njegove najvažnije odlike su:
1. nezaobilazna uloga Komisije koja pokreće brojna pitanja za rešavanje
2. važna uloga Saveta EU, pogotovo tokom angažmana u strateškom pregovaranju
3. veoma važna uloga Evropskog parlamenta u mnogim legislativnim pitanjima i
pitanjima budžeta
4. nazaobilazna uloga Evropskog suda pravde u podizanju autoriteta legislative EU
Veliki broj odluka u EU su administrativnog karaktera. U tome učestvuju birokrate, prisutni
u Komitetima, kao i mnogi zvaničnici država članica u brojnim potkomitetima. Poseban
značaj imaju eksperti koji igraju nezamenljivu ulogu u evropskoj politici i prilikom donošenja odluka.

Promene u carinskoj tarifi

Dok sloboda kretanja robe oslikava unutrašnju dimenziju carinske unije, carinska tarifa
simbolizuje njezin vanjski aspekt. Zajedničkom carinskom tarifoma (Common External
Tariff - CET, Common Customs Tariff - CCT) propisane su carinske dažbine koje se
naplaćuju na uvoz robe u Uniju i predstavljaju prihod budžeta EU. Naime, od 1968. godine
države članice nemaju
pravo samostalno voditi carinsku politiku. O njoj se odlučuje zajednički na nivou Unije, a
imajući u vidu obaveze preuzete međunarodnim sporazumima.
Carine na uvoz industrijskih proizvoda u EU u prosjeku iznose 4%, ali se uveliko
primjenjuju povlaštene stope i često slobodan uvoz za robu iz susjednih država, iz zemalja sa
ekonomijom u razvoju i u tranziciji, te iz država kandidatkinja za članstvo u EU. Osim toga,
Ugovorom o Evropskom ekonomskom prostoru (EEA) Norveškoj, Islandu i Lihtenštajnu
zagarantovan je neograničen pristup Evropskoj carinskoj uniji i uživanje osnovnih sloboda
unutrašnjeg tržišta. Znači puna primjena Zajedničke carinske tarife ograničena je na trgovinu
s razvijenim državama poput SAD-a, Kanade i Japana.

Jedinstvena carinska deklaracija

Efikasna carinska unija pretpostavlja da se tarifa mora primjenjivati prema istovjetnim
pravilima u svim državama članicama. U cilju osiguranja jasnoće i jednakosti primjene
carinskih propisa te otklanjanja rizika različitih interpretacija ili pravnih nedoumica,
Evropska unija donijela je Jedinstvenu carinsku deklaraciju (Community Customs Code CCC) u kojoj je prikupljeno I izloženo ukupno zakonodavstvo koje se odnosi na trgovinu
Unije s trećim državama. Deklaracija jedinstveno određuje osnovne pojmove vezane uz
carnisku uniju, npr. Carinski prostor, postupak carinjenja i utvrđivanje vrijednosti robe,
pravila o podrijeklu robe, tranzit robe
(TIR i ATA karneti).

Tehnički instrumenti

Nomenklatura zajedničke carinske tarife (CCTN), vrlo je važan instrument, ne samo za
prikupljanje carina, već i za statističko praćenje vanjske trgovine, a posredno i za primjenu
posebnih mjera u sklopu trgovinske, poljoprivredne, poreske i monetarne politike. Upravo
zato što služi u carinske i statističke svrhe, češto se upotrebljava izraz "kombinirana
nomenklatura" (combined nomenclature). Ona se zasniva na međunarodnoj klasifikaciji
Harmoniziranog sistema, koju sastavlja Svjetska carinska organizacija a EU je dopunjuje
svojim potpodjelama, tzv. CN podnaslovima (CN subheadings). Uporedno s uvođenjem
kombinovane nomenklature uspostavljena je baza podataka TARIC (Integrated Community
Tariff database), koja pruža uvid u relevantne carinske odredbe ovisno o CN kodu pojedine
robe i na taj način daje potrebne informacije nadležnim nacionalnim carinskim službama.
Moderno administrativno upravljanje sve više se služi kompjutorskim tehnologijama I
metodama. Stoga je EU uspostavila nekoliko kompjuterskih sistema, npr. CIS (Customs
Information System), kako bi unaprijedila saradnju država članica i osigurala bolju primjenu
carinskih propisa.

4.5.7. Postupak odlučivanja

Komisija je zadužena za inicijative u pogledu razvoja carinske politike i za predlaganje
carinskih propisa. Također, ovlaštena je da vodi bilateralne i multilateralne pregovore o
carinama, od kojih su najvažniji pregovori u sklopu Svjetske trgovinske organizacije (WTO).
Vijeće kvalifikovanom većinom odlučuje o carinskim propisima i utvrđuje Zajedničku
carinsku tarifu.
Nacionalne carinske službe država članica zadužene su za svakodnevno operativno
provođenje carinske politike. One prikupljaju carinske dažbine, naplaćuju naknade i PDV na
uvezeneproizvode, te brinu o poštivanju uvoznih kvota i drugih ograničenja.
Strategija razvoja
Carinska unija uspostavljena je 1. jula 1968. godine, a stvaranjem unutarnjeg tržišta 1993.
godine uklonjena su preostala ograničenja slobodnom kretanju robe.
Budući da carinska politika nije statična ona mora pratiti nove tehnološke i političke izazove
koji se postavljaju pred Uniju. Prvenstveno se misli na važnost kontrole vanjskih granica
proširene EU s 25 članica, s obzirom na to da ukidanje unutarnjih kontrola povećava rizik
nezakonite trgovine, prevara i utaja.

4.5.8. Strateški ciljevi Europske unije u području carinske politike su:

- stvoriti okvir utemeljen na transparentnim i postojanim pravilima koja su prikladna za
razvoj međunarodne trgovine;
- pružiti državama članicama potrebne resurse; i
- zaštititi društvo od nepoštene trgovine i brinuti o njegovim finansijskim, ekonomskim,
zdravstvenim i ekološkim interesima.
U skladu sa mjerama iz programa Customs 2007, zacrtani ciljevi nastoje se ostvariti
pojednostavljenjem i racionalizacijom zakonodavstva, pružanjem efikasnih usluga
privrednicima, poboljšanjem carinskih kontrola i podsticanjem međunarodne saradnje.

Komunitarno pravo

Problem primata prava EU u odnosu na nacionalno posmatra se u okviru njihove moguće
suprostavljenosti. Postoje brojne oblasti koje su rezervisane za nacionalno pravo, a u kojima
se primenjuje pravo EU i to metodom specifične aplikacije posredstvom odluka Suda
pravde, što neminovno vodi sukobu. Postavlja se pitanje koje pravo ima prednost.
Postojeća situacija omogućila je da Sud pravde odigra važnu ulogu u razrešavanju te dileme
tako što je svojim odlukama omogućio autonomni razvoja prava EU.
Pitanje primata se rešava saglasno ustavnom pravu države članice.
Sud pravde je uspeo da razvije sopstvena konstitucionalna pravila, afirmišući princip
supermatije ili primata prava EU. Sud kaže "da Zajednica stvara novi pravni poredak u
međunarodnom pravu, limitirajući suverena prava država, ali ipak samo na ograničenom
polju". Time je Zajednica dobila veći uticaj na pravni sistem država članica. Princip
supermatije prava EU odnosi se i na obaveze iz ugovora sa trećim zemljama.
Trebalo je rešiti i pitanje položaja nacionalnih sudova u pretpostavljenim konfliktnim
situacijama. Sud rezonuje da bi za slučaj da se komunitarno pravo od njegovog stupanja na
snagu ne primenjuje uniformno, nastupila neminovno njegova nejednaka primena unutar
Zajednice.

Neposredna primena

Pravo EU proizvodi neposredna pravna dejstva u unutrašnjim pravima država. Da bi se to
postiglo, nije potrebno od strane država donositi posebne pravne propise. Sud pravde kaže da
"ugovor o Evropskoj ekonomskoj zajednici stvara sopstveni pravni poredak, integrisan u
pravne sisteme država članica, od trenutka stupanja na snagu Ugovora koji je obavezajući za
njihove pravosudne organe".
Direktno dejstvo
Direktno dejstvo označava onu vrstu pravnog dejstva prava EU, na osnovu koga se unijska
norma direktno integriše u unutrašnji pravni poredak država članica. To znači da
komunitarna (unijska) norma proizvodi direktna prava i obaveze na koje se pojedinac može
pozvati u postupcima pred nacionalnim sudom. Nacionalni sud se mora rukovoditi
činjenicom da pravo EU ima primat i slediti ga i u skladu sa tim, menjati. O najveće je
važnosti pitanje kvaliteta primene principa direktnog dejstva.
Praksa Suda ukazuje da se direktno dejstvo ne može opozvati u slučajevima koji se odnose
na slobodno kretanje roba i lica, pravo konkurencije i diskriminaciju povodom pola, rase ili
nacionalnosti. Da bi neko pravilo moglo imati direktno dejstvo, mora da bude sasvim jasno i
precizno i da ne ostavlja diskrecionu mogućnost za različita tumačenja državama članicama i
institucijama EU. Kvalitativno različito dejstvo postoji u zavisnosti od toga da li se norma
odnosi samo na relacije pojedinca i organa vlasti, što je vertikalni direktni efekat (dejstvo) ili
se odnosi i na relacije između pojedinaca, što je horizontalni direktni efekat (dejstvo).
Kada je u pitanju donošenje odluka u domenu jedinstvenog tržišta, zaštite čovekove okoline
ili zaštite potrošača, komunitarnu (unijsku) legislativu zajednički usvajaju Savet i Parlament
u formi koodlučivanja.
Pravila predviđena u ugovorima Zajednice i različite legislativne mere direktno se
primenjuju unutar država članica zamenjujući nacionalno pravo u slučaju nesaglasnosti.
Izvršavanje obaveza od strane država članica
Ako Komisija smatra da država članica nije ispunila obavezu iz Ugovora, daje o tome
obrazloženo mišljenje nakon što je odnosno državi pružila priliku da se izjasni. Ako ta
država ne postupi u skladu i po mišljenju u roku koji je odredila Komisija, Komisija može
izneti predmet pre Sud. Isto tako, ukoliko neka država članica nije izvršila svoju obavezu,
druga država može izneti predmet pred Sud pravde. Pre podnošenja tužbe obavezna je da taj
predmet iznese pred Komisi8ju. Za slučaj da se Komisija ne izjasni o podnetoj povredi, to
državu koja je podnela zahtev ne spračava da se obrati Sudu.
Ne postoji jasan stav o načinu kažnjavanja država članica za slučaj da odbiju izvršenje
obaveze. Ako odnosna država članica nije donela mere za izvršenje odluke Suda u
utvrđenom roku, Komisija može o tome da obavesti Sud pravde. Istovremeno, ona predlaže
visinu novčane kazne ili paušalnog iznosa koji shodno okolnostima treba da plati dotična
država. Pitanje propuštanja izvršenja obaveza od strane država članica odnosi se na sve
vrste obaveza koje proizilaze iz osnivačkih ugovora. Pozivanje na reciprocitet nije
prihvaćeno, uz obrazloženje da na osnovu prava EU mora biti sankcionisana svaka njegova
povreda koja se u tom smislu pojavljuje.
Izvršavanje obaveza je najvažnije pitanje u Uniji. Od njegovog uspešnog rešenja zavisi i
efikasnost ukupne politike u Uniji.

Komunitarni segment – prvi stub saradnje

Nadležnost Zajednice proširena je Lisabonskim ugovorom na pitanja iz ekonomske sfere.
Zadatak Zajednice je da unapređuje skladan i uravnotežen privredni razvoj, visok stepen
zaposlenosti i socijalne zaštite, jednakost između muškaraca i žena, trajan i neinflatorni rast,
visok nivo konkurentnosti i usklađenosti ekonomskih rezultata, visok nivo zaštite kao i
poboljšanje kvaliteta životne sredine, privrednu i društvenu povezanost i solidarnost između
država članica. Aktivnosti i mere koje vode do ostvarivanja tako postavljenih ciljeva su:
zabrana carinskih dažbina između država članica i količinskih ograničenja na uvoz i izvoz
roba; zajedničku trgovinsku politiku; unutrašnje tržište; zajedničku politiku u oblasti
poljoprivrede, ribarstva i saobraćaja; usklađivanje nacionalnih zakonodavstva u meri u kojoj
je to neophodno za delovanje zajedničkog tržišta; podsticanje koordinacija politika
zapošljavanja država članica; politiku u socijalnoj oblasti koja obuhvata i evropski socijalni
fond; zaštitu životne sredine, zaštitu potrošača, ostvarivanje visokog nivoa zdravstvene
zaštite, mere u oblastima energetike, civilne zaštite i turizma.
Princip supsidijarnosti igra značajnu ulogu u ostvarivanju komunitarne nadležnosti u svim
slučajevima kda se to vrši zajedno sa državama članicama. Zajednica može delovati samo
ukoliko se postavljeni ciljevi i planirane mere ne mogu uspešnije ostvariti delovanjem samih
država članica.
Socijalna politika
U ovoj oblasti Lisabonski ugovor je usled protivljenja Vlade Velike Britanije ostao
nedorečen. Sačinjen je Protokol o socijalnoj politici koji je potpisalo ostalih 11 država
članica.

Ekonomsko-monetarna unija

Uspostavljanje ekonomsko-monetarne unije sprovodilo bi se posredstvom trostepenog
pristupa. Prva faza počinje 1. januara 1990.godine i u njoj bi se kompletiralo unutrašnje
tržište i uklonile kontrole kretanja kapitala. Druga faza započela je 1. januara 1994. godine.
U njoj je trebalo obezbediti konvergenciju ekonomija država članica. One zemlje koje su
ispunile kriterijume mogle su pristupiti sistemu jedinstvene valute. Treća faza predstavlja
uspostavljanje monetarne unije, 1. januara 1999.godine. Euro moneta pojavila se u stvarnosti
tek 2002.godine.
Institucije i dinamika procesa odlučivanja
Posle Mastrihtskog ugovora formiran je Komitet regija, sa konsultativnom ulogom. Formiran
je i Ombudsman u čiju nadležnost je spadala kontrola rada komunitarnih institucija u odnosu
na građane Unije. Povećan je broj slučajeva u kojima se odlučuje kvalifikovanom većinom
glasova u Savetu. Uloga Evropskog parlamenta u lelgislativnoj sferi je osnažena.

Spoljna politika i bezbednost – drugi stub

Jedinstveni evropski akt je regulisao saradnju država članica u spoljnoj politici. Lisabonski
ugovor ide korak dalje i ta nastojanja postavlja na čvršćim osnovama, što je bilo vidljivo
kroz priključenje segmenta bezbednosti. Zajednička politika u ovoj oblasti obuhvata:
očuvanje zajedničkih vrednosti, osnovnih interesa, nezavisnosti i integriteta Unije; jačanje
bezbednosti Unije i država članica, očuvanje mira i međunarodne bezbednosti. Ciljevi
zajedničke politike u ovoj oblalsti izražavaju osnovne vrednosti na kojima počiva i sama
Unija. Da bi se oni operativno mogli ostvarivati, nužno je obezbediti: sistematsku saradnju
država članica povodom bilo kojeg pitanja od opšteg značaja. Ta politika i njeni glavni
tokovi, morali bi se zasnivati na opštim smernicama Evropskog Saveta. U tom slučaju
postoji mogućnost preduzimanja zajedničke akcije. Savet o tome može odlučivati
kvalifikovanom većinom.

Pravosuđe i unutrašnji poslovi – treći stub

Lisabonski ugovor ustanovljava sledeće oblasti saradnje država članica: azil, režim i kontrola
prelaska spoljnih granica, imigracija i boravak državljana trećih država, borba protiv
narkomanije, međunarodni kriminal, pravosudna saradnja u civilnim i krivičnim
predmetima, carinska saradnja, saradnja policije u borbi protiv terorizma, trgovine drogom i
kriminaliteta (Europol).
Savet može delovati posredstvom:
1. usvajanja zajedničkog stava i podrške pojedinačnim oblicima saradnje, odluke
usvaja jednoglasno,
2. zajedničkih akcija o kojima odlučuje jednoglasno,
3. upućivanjem nacrta konvencije državama članicama, ove odluke donosi
dvotrećinskom većinom.
Države članice su obavezne da uspostave koordinacione mehanizme koji će povezivati
odgovarajuće nacionalne organe. U tom cilju treba da služi Koordinacioni komitet – tzv. K.4
Komitet.

Bliska saradnja

Pod tim vidom saradnje podrazumeva se mogućnost da se određena grupa država članica
odluči za produbljenu, širu, intenzivniju saradnju u skladu sa promovisanim principom
fleksibilnosti. Ovaj institut mora biti u skladu sa ciljevima Unije. Odluku o njenom
odobravanju donosi Savet kvalifikovanom većinom.

Supsidijarnost

Usvojen je poseban Protokol o primeni principa supsidijarnosti i proporcionalnosti ali ni ovaj
protokol nije jasno utvrdio granice dokle se proteže ekskluzivna nadležnost Unije.
Prema stavu Komisije, Unija ima ekskluzivnu nadležnost u oblastima koje se tiču regulisanja
unutrašnjeg tržišta i četiri sloboda, zatim u zajedničkoj komercijalnoj politici i zajedničkoj
poljoprivrednoj politici.
Mere zajednice ne mogu prelaziti okvire onoga što je neophodno kako bi se postigli ciljevi
ugovora. Tom formulacijom se uvodi princip proporcionalnosti.

Osnovna prava

Odredba kojom se Unija obavezuje na poštovanje ljudskih prava ostala je neizmenjena.
Nove odredbe su proširile nadležnost Evropskog suda u ovoj oblasti.
Sankcije za povrede osnovnih ustavnih principa
Povreda osnovnih ustavnih principa (slobode, demokratije, vladavine prava, poštovanja i
zaštite ljudskih prava i sloboda) može rezultirati merom suspenzije određenih prava država
članica
Savet, prilikom izricanja kaznenih mera, čine šefovi država ili vlada. Izrečene sankcije se
mogu povući. O tome Savet može odlučiti kvalifikovanom većinom.

Javnost rada

U Lisabonskom ugovoru konkretizuju se prava pojedinaca i pravnih lica u pogledu pristupa
dokumentima Evropskog parlamenta, Komisije i Saveta.
Komunitarni segment

Evropski sud može tumačiti komunitarno pravo. Osim ovoga su, kao osnovni ciljevi
Zajednice, označeni jednakost između muškaraca i žena i visoki nivo zaštite i unapređenja
životne sredine i održiv ekonomski razvoj.

Prostor slobode, bezbednosti i pravde

Veoma važna promena vezana je za prenošenje dela unijskog segmenta, tačnije iz trećeg
stupa, u režim komunitarnog delovanja i odlučivanja. To se odnosi na režim viza, azila,
imigracija i slobode kretanja lica na prostoru Zajednice. Odredbe se odnose i na državljane
trećih zemalja. Predviđaju se i mere u oblasti pravosudne saradnje u građanskim stvarima,
policijske i pravosudne saradnje posebno u krivičnim stvarima.
Zapošljavanje i zabrana diskriminacije
Nove odredbe u oblasti zapošljavanja uglavnom se odnose na zabranu diskriminacije. U
prvom delu, reguliše se delovanje Zajednice u oblasti zapošljavanja. U drugom delu
Zajednica se ovlašćuje da preduzima odgovarajuće mere na suzbijanju diskriminacije. Za
slučaj ponovljenog i ozboljnog kršenja ljudskih prava i osnovnih sloboda, moguća je
suspenzija države članice.

4.5.9. Izmene u Lisabonskom ugovoru

Trebao bi stupiti na snagu od 1. oktobra 2009. godine ukoliko ga ratificiraju sve države
članice EU,u protivnom će stupiti na snagu prvog dana meseca koji sledi iza posljednje
ratifikacije. Službeni naziv : “Lisabonski ugovor kojim se mijenja i dopunjuje Ugovor o Europskoj
uniji i Ugovor o osnivanju Europske zajednice” Naziva se još i Reformski ugovor
.Pročišćeni tekst Lisabonskog ugovora = Ugovor o Europskoj uniji + Ugovor o
funkcioniranju Europske unije + protokoli
Podeljen je unekoliko delova:
1. Preambula
2. Promene Ugovora o Europskoj uniji
3. Promene Ugovora o osnivanju Evropske Zajednice
4. Završne odredbe
5. Protokoli
Lisabonskim ugovorom menjaju se i nadopunjuju :
- Ugovor o Europskoj uniji
izmene se odnose na institucije, pojačanu suradnju, spoljnu i sigurnosnu politiku i politiku
obrane
- Ugovor o osnivanju Europske Zajednice
- detaljiziraju se nadležnosti i područja intervencije na delu Evropske unije
- novi naziv- “Ugovor o funkcionisanju Evropske unije”
Europska unija dobiva pravnu osobnost, a time i mogućnost:
- sklapanja međunarodnih ugovora
- članstva u međunarodnim organizacijama
Države članice ostaju slobodne zaključivati međunarodne ugovore pod uvjetom da su
kompatibilni sa ugovorima potpisanim od strane EU ili su u nadležnosti EU
Lisabonski ugovor je pojednostavnio strukturu stupova .Zajednička vanjska i sigurnosna
politika zadržala je svoj izdvojen i poseban status .Na području vanjske i sigurnosne politike
isključeno je usvajanje zakonodavnih akata, te Europski sud pravde na ovom području u
pravilu nema jurisdikciju.
Lisabonski ugovor u odjeljku “Ugovor o Evropskoj uniji”, članku 9. propisuje velike
izmjene glede EU institucija
Evropska komisija
Izmene se odnose na reduciranje veličine Europske komisije i sprečavanja njezine
nacionalizacije, a u cilju ostvarenja općih interesa EU.od 2009.-2014. biti će sastavljena od
po jednog poverenika od svake države članice EU od 2014. biti će sastavljena od 2/3
predstavnika država članica EU koji će se birati po sistemu ravnopravne rotacije
povjerenika svih država članica EU.

Evropsko veće

Evropsko veće ustrojava se kao posebna institucija, različita od Veća ministara. Predsedava
mu Predsjednik čiji je mandat 30 meseci s mogućnošću jednog reizbora ovlasti:
-predstavljanje EU u “međunarodnoj areni”
-predsjedanje i koordiniranje radom Europskog vijeća
Odlučuje temeljem jednoglasnosti, osim u slučaju da Ugovor ne propisuje
drugačije.Predsednika bira kvalificiranom većinom.
Veće ministara
Izmijenjen je način glasovanja u Vijeću ministara- pravilo tzv. “dvostruke većine”
kvalificirana većina - 55% država članica, odnosno najmanje 15 država + 65% stanovništva
Europske unije.Glasanje kvalificiranom većinom primjenjivati će se i na nova područja
poput energetske politike, humanitarne pomoći, hitnog financiranja mjera zajedničke vanjske
i sigurnosne politike.Glasovanje kvalificiranom većinom primjenjivati će se od 1. studenog
2014.
Evropski parlament
Ovlascenja su proširene u području:
-zakonodavstava
-zakonodavni postupak suodlučivanja sa Većem ministara proširuje se na oko 50 novih
područja.dobiva zakonodavne ovlasti usporedive onima koje ima Veće ministara
- budžeta
-Evropski parlament ima jednako pravo na odluku u pogledu prihvatanja celog godišnjeg
budžeta EU kao i Veće ministara.
- političke kontrole
-Parlament bira predsednika Evropske komisije, a na predlog Evropskog veća
Evropski parlament je sastavljen od “građana Unije”.Od 2009. raspodela mesta u
Evropskom parlamentu definirana su na sledeći način:
-broj predstavnika je 750 + 1(predsjednik Parlamenta)
- svaka država članica može imati minimalno 6, a maksimalno 96 predstavnika
Visoki predstavnik Unije za spoljne poslove i sigurnosnu politiku
- predstavlja spoj dveju dosadašnjih funkcija i to funkcije visokog predstavnika za vanjsku
zajedničku i sigurnosnu politiku i poverenika za spoljne odnose
- ovlascenja:
- vodi zajedničku vanjsku i sigurnosnu politiku Unije
- provodi vanjsku politiku koju države dogovore u okviru Vijeća
- predsjeda Vijećem vanjskih poslova
- jedan je od potpredsjednika Komisije zadužen za vanjske poslove
Uloga nacionalnih parlamenta
o Pojačana je uključenost parlamenata država članica EU čime se učvršćuje
načelo supsidijarnosti
o Nacionalni parlamenti izravno dobivaju prijedloge europskih propisa pri
čemu mogu odlučivati je li prijedlog u skladu sa načelom supsidijarnosti
- ako 1/3 parlamenta smatra da nije uvaženo načelo supsidijarnosti prijedlog propisa se
vraća Komisiji (“žuti karton”)
- ako se većina parlamenta protivi prijedlogu Komisije, s čime se slažu nacionalne vlade
ili članovi Europskog parlamenta prijedlog se odbija (“narančasti karton”)

Povelja temeljnih prava

o Prihvaćena je od strane Europskog vijeća 2000. godine
o Nije sastavni dio ugovora, već se UEU na nju poziva u Čl. 6
o Povelja ima istu pravnu snagu kao i Ugovor o Europskoj uniji i Ugovor o
funkcioniranju Europske unije
o Unija će nastojati pristupiti Europskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava i
temeljnih sloboda
o Kroz 54 članaka Povelja navodi politička, socijalna i ekonomska prava
Cl. 2 UEU propisuje i temeljne vrednote i ciljeve Unije koji su: poštivanje ljudskog
dostojanstva, slobode, demokracije, jednakosti, vladavine prava, temeljnih ljudskih prava,
uključujući prava pripadnika manjina, pluralizma, nediskriminacije, tolerancije, pravednosti,
solidarnosti i jednakosti muškaraca i žena.
Deoba nadležnosti
o Isključive nadležnosti EU
Konkurentne nadležnosti EU i DČ
Komplementarne nadležnosti
Isključive nadležnosti EU
• carinska unija;
• prihvaćanje pravila o tržišnoj utakmici nužnih za funkcioniranje
unutarnjeg tržišta;
• monetarna politika za države čija je moneta Euro;
• očuvanje morskih bioloških resursa u okviru zajedničke politike
ribarstva;
• Zajednička trgovinska politika.
Konkurentne nadležnosti
o unutarnje tržište;
o socijalna politika u područjima propisanim Ugovorom;
o ekonomska, socijalna i teritorijalna kohezija;
o poljoprivreda i ribarstvo, isključujući očuvanje morskih bioloških resursa;
o okolina;
o zaštita potrošača;
o transport;
o trans-evropske mreže;
o energija;
o područje slobode, sigurnosti i pravde;
o zajednički razlozi zaštite u području javnog zdravlja, u okvirima na koje se
odnosi Ugovor.
Komplementarne nadležnosti
o istraživanje,
o tehnološki razvoj
o istraživanje svemira
o saradnja u razvoju
o humanitarna pomoć
Granice nadležnosti – čl. 5
o Granice nadležnosti Unije uređene su načelom dodele. Korišcenje
nadležnostima Unije uređeno je načelima supsidijarnosti i proporcionalnosti.
o Temeljem načela dodele, Unija sme delovati samo u granicama nadležnosti
koje su joj Ugovorima dodele države članice, kako bi ostvarila ciljeve koji su
u njima propisani. Nadležnosti koje nisu prenesene na Uniju Ugovorima,
ostaju državama članicama.
o Temeljem načela supsidijarnosti, u područjima koja ne spadaju u njenu
isključivu nadležnost, Unija sme delovati samo onda i ukoliko ciljevi
predloženog djelovanja ne mogu biti zadovoljavajuće ostvareni od strane
država članica, bilo na središnjoj, bilo na regionalnoj ili lokalnoj razini, ali
mogu, zbog razmjera ili učinaka predloženog djelovanja, biti bolje ostvareni
na razini Unije.
o Institucije Unije primjenjuju načelo supsidijarnosti na način kako je ono
uređeno Protokolom o primeni načela supsidijarnosti i proporcionalnosti.
Nacionalni parlamenti osiguravaju poštovanje tog načela u skladu s
postupkom propisanim tim Protokolom.
o Temeljem načela proporcionalnosti, sadržaj i oblik delovanja Unije ne sme
prelaziti ono što je nužno kako bi se ostvarili ciljevi Ugovora.
Institucije Unije primenjuju načelo proporcionalnosti kako je ono propisano
Protokolom o primeni načela supsidijarnosti i proporcionalnosti.
Protokol o primeni načela supsidijarnosti i proporcionalnosti
Bilo koji nacionalni parlament može u roku od osam nedelja nakon što je primio zakonski
predlog, prihvatiti obrazloženo mišljenje kojime navodi zbog čega smatra da je predlog
suprotan načelu supsidijarnosti
o Svaki nacionalni parlament ima dva glasa.
o Ukoliko jedna trećina tako alociranih glasova ospori zakonodavni predlog
neke od institucija Unije, ta institucija mora izmeniti predlog, te odlučiti hoće
li ga tako izmenjenog vratiti u zakonodavni postupak ili ga povući.
o Predlog regulatorne mere može biti osporen običnom većinom glasova
nacionalnih parlamenata.
o Komisija može odlučiti da zadrži zakonski predlog uprkos protivljenju
nacionalnih parlamenata, ali se tada pokreće poseban postupak gde Komisija
mora izraditi obrazloženo mišljenje kojime mora pojasniti kako se poštuje
načelo supsidijarnosti. Mišljenje komisije i mišljenja nacionalnih parlamenata
tada se upućuju Parlamentu i Veću koji odlučuju hoće li se zakonodavni
postupak nastaviti ili ne.
o Veće odlučuje temeljem većine od 55% svojih članova, a Parlament običnom
većinom.
Sudovi – 3 grupe promena
o Nominalne razlike
o Sud I. Stepena postaje Opsti sud
o Način izbora sudaca i nezavisnih odvjetnika,
o Izmene ovlascenja Evropskog suda
o Mogućnost uspostave specijaliziranih sudova.

CILJEVI EVROPSKE UNIJE

U osnovi definisanih ciljeva Evropske unije leži početna orijentacija koja podrazumeva
težnju za okončanjem ratova među evropskim državama. Najvažniji ciljevi definisani u
Osnivačkim ugovorima su: utvrditi i zadržati mir, stvoriti privrednu uniju kroz evropsko
unutrašnje tržište, za dobrobit svih građana koji žive u Evropskoj uniji, stvoriti političko
jedinstvo i jačati i promovisati socijalnu jednakost unutar Unije.
„Ugovor o Evropskoj uniji” je međunarodni ugovor koji sadrži preambulu u kojoj se navode
ciljevi Evropske unije usklađeni sa istorijsko-političkim značenjem (motivima nastanka).
„Unija ima sledeće ciljeve: da podstiče uravnotežen i trajan privredni i društveni razvoj i
visok nivo zaposlenosti, posebno stvaranjem prostora bez unutrašnjih granica, jačanjem
privredne i društvene kohezije i uspostavljanjem ekonomske i monetarne unije koja će u
dogledno vreme sadržati i jedinstvenu monetu, u skladu sa odredbama ovog Ugovora;
da potvrđuje svoj identitet na međunarodnoj sceni, posebno vođenjem zajedničke spoljne i
bezbednosne politike, što obuhvata i postepeno stvaranje zajedničke odbrambene politike,
koja može dovesti do zajedničke odbrane (...);
da jača zaštitu prava i interesa državljana svojih država članica uspostavljanjem prava
građanstva Unije;da održi i ojača Uniju kao prostor slobode, bezbednosti i pravde, na kome je slobodno
kretanje lica obezbeđeno uz paralelno usvajanje odgovarajućih mera iz oblasti kontrole
spoljnih granica, azila, imigracije i sprečavanja borbe protiv kriminala;
da u celosti očuva tekovine Zajednice (acquis communautaire) i da ih dalje razvija, što
obuhvata i razmatranje pitanja u kojoj meri bi trebalo revidirati politike i oblike saradnje
uspostavljene ovim Ugovorom, sa ciljem osiguranja efikasnosti mehanizama i institucija
Zajednice.” (Čl. 2 Ugovora o Evropskoj uniji) 12

4.6. NAČELA NA KOJIMA SE ZASNIVA EVROPSKA UNIJA

„Unija se zasniva na načelima slobode, demokratije, poštovanja ljudskih prava i osnovnih
sloboda i na vladavini prava, načelima koja su zajednička svim državama članicama.” (Čl.
6, tačka 1 Ugovora o Evropskoj uniji).

5. Institucionalna struktura EU

5.1. EVROPSKI SAVET

5.1.1. Zajedničke politike

5.2 ZONA SLOBODNE TROVINE

5.2.1 CARINSKA UNIJA

5.2.2 ZAJEDNIČKO TRŽIŠTE

5.2.3 ZAJEDNIČKA POLJOPRIVREDNA POLITIKA

5.2.4 EVROPSKA MONETARNA UNIJA

5.2.5 REGIONALNA POLITIKA

5.2.6 BUDŽET I BUDŽETSKA POLITIKA

5.2.7 ZAJEDNIČKA SPOLJNA I BEZBEDNOSNA POLITIKA

5.2.8 OSTALE ZAJEDNIČKE POLITIKE

5. INSTITUCIONALNA STRUKTURA EVROPSKE UNIJE
Evropska unija je takav oblik integracije koji zahteva koordinaciju i harmonizaciju
nacionalnih politika u različitim oblastima, kao što su: socijalne, političke, poljoprivredne,
monetarne, poreske i druge politike. Da bi to ostvarila, neophodno je postojanje zajedničkih
organa koji bi bili odgovorni za donošenje odluka na nivou cele Unije. Organi Evropske
unije vrše različite funkcije: izvršne, zakonodavne, nadzorne i savetodavne. Institucionalna
infrastruktura definiše načine operacionalizacije ciljeva i zadataka Evropske Unije.
Institucije Evropske unije su:

5.1. Evropski savet

– najviše telo, politički i državnički vrh Evropske

unije. Sastoji se od predsednika država ili vlada zemalja-članica (koje često prate i ministri
spoljnih poslova) i predsednika Komisije. Sastaje se najmanje dva puta godišnje i bavi se
ključnim pitanjima kao što su: osnovni politički problemi, pravci razvoja, ugovori ili važna
ekonomska i spoljnopolitička pitanja, uključujući pitanje proširenja Evropske unije.
Savet Evropske unije (eng. Council of the European Union) – glavno, stalno izvršno i
zakonodavno telo Evropske unije. Savet donosi odluke ili zakone na osnovu predloga koje
donosi Evropska komisija. Sastoji se od predstavnika iz svake od država-članica i njegovim
sastancima takođe prisustvuju najmanje jedan komesar i osoblje iz njegovog sekretarijata i
oni presedavaju po šest meseci prema utvrđenom rasporedu. Međutim, članstvo se
neprestano menja u zavisnosti od resora koji je predmet rasprave i odlučivanja, kao što su
poljoprivreda, saobraćaj, itd.
Evropska komisija (eng. European Commission) – predstavlja izvršni organ Evropske unije.
Komisija ima pravo inicijative unutar zakonodavnih postupaka, pravo sudelovanja u
pripremi, izradi, primeni i nadzoru primene propisa i zakonskih akata, nadzor nad primenom
propisa, pravo ugovoranja međunarodnih sporazuma, pravo zastupanja pred trećim zemljama
i međunarodnim organizacijama, kao i pravo predlaganja budžeta i vršenja raspodele
odobrenih sredstava od strane Saveta i Evropskog parlamenta. Članove Komisije (kojih ima
20) sporazumno biraju zemlje članice, a potvrđuje ih Evropski parlament kojem je Komisija
odgovorna. Mandat članova Komisije traje 5 godina.
Evropski parlament (eng. European parliament) – predstavlja građane zemalja članica
Evropske unije. Nadležnosti Parlamenta se ogledaju u kontroli Saveta i Komisije,
učestvovanju u zakonodavnim postupcima i imenovanju Komisije. Funkcije Parlamenta su:
usvajanje zakonodavstva, izbori, obrazovanje i kontrola rada izvršne vlasti i obaveštavanje i
obrazovanje građana koje parlament zastupa. Poslanici se biraju na pet godina.
Evropski sud pravde (eng. European Court of Justice) – predstavlja krajnju instancu
razrešavanja sporova i sprovođenja ugovora i ragulative Unije. Sud ima ulogu da osigura
tumačenje i primenu propisa Evropske unije i Osnivačkih ugovora u skladu sa zakonom;
poseduje i ograničenu nadležnost tumačenja u području pravosuđa i unutrašnje politike.
Takođe, Sud pravde pomaže nacionalnim zakonodavstvima u primeni regulative Unije. Sud
pravde kontroliše zakonitost akata koje zajednički donose Evropski parlament i Savet, akata
Saveta, Komisije ili Evropske centralne banke i akata Evropskog parlamenta koji proizvode
pravna dejstva tećeg lica.
Ekonomski i socijalni komitet – pruža stručnu pomoć Komisiji, a po potrebi i ostalim
organima Unije. Ekonomski i socijalni odbor je savetodavno telo Evropske unije sastavljen
od različitih ekonomskih i socijalnih interesnih grupa, koji daje mišljenja drugim
institucijama, često u sklopu procesa donošenja novih propisa. Članove Komiteta bira
Evropski savet na četiri godine sa lista koje ponude države-članice. Komitet je potpuno
nezavisan u obavljanju dužnosti u odnosu na ostale organe Evropske unije.
Komitet regiona – konsultativno telo sastavljeno od predstavnika regionalnih i lokalnih tela
izabranih na četiri godine. Članovi Komiteta ne mogu istovremeno da budu članovi
Evropskog parlamenta. Komitet ima izvestan uticaj na oblikovanje regionalnih politika
Evropske unije.
Revizorski sud (eng. The Court of Auditors) – Revizorski sud nije sud u pravom smislu reči,
već neka vrsta komisije sa odrđenim nadležnostima. Sud procenjuje da li su sredsva
sprovođenja neke politike ili poteza Evropske unije utošena na efikasan način i kontroliše
valjanost izdataka Unije. Izveštaj o zakonitosti i korektnosti
trošenja sredstava Sud predaje Savetu ministara i Evropskom parlamentu.
Evropska centralna banka (eng. European Central Bank) – utvrđuje monetarnu politiku
Evropske zajednica i sprovodi je u delo. Centralna banka deluje u skladu sa načelom
otvorene tržišne privrede zasnovane na slobodnoj konkurenciji, uz podršku efikasnom
rasporedu resursa i uz poštovanje načela utvrđenih osnovnim pravnim aktima Evropske
unije. Osnovni ciljevi Evropske centralne banke su: očuvanje stabilnosti cena, utvrđivanje i
sprovođenje monetarne politike Unije, obavljanje deviznih poslova i transakcija,
unapređenje nesmetanog funkcionisanja platnog prometa.
Evropska investiciona banka (eng. European Investment Bank) – Uloga Evropske
investicione banke je da doprinese stalnom, ali uravnoteženom razvoju zajedničkog tržišta.
Ona finansira investicione projekte u svim sektorima privrede, sa ciljem da doprinese ujednačenom razvoju Unije. Ona, takođe pomaže razvoj manje razvijenim regionima,
podržava programe neophodne za dalji razvoj zajedničkog tržišta i programe od zajedničkog
interesa.

5.1.1. Zajedničke politike

Zajedničke politike Evropske unije su glavni instrument realizacije proširivanja i
produbljivanja EU, paralelno i komplementarno sa okvirima koji su postavljeni carinskom
unijom, zajedničkim tržištem i monetarnom unijom. Zajedničke politike su prosle dugu
evoluciju od osnivanja Evropske ekonomske zajednice do danas. U samom početku postojala
je samo jedna zajednička politika, politika u poljoprivredi. Danas se zajedništvo u politici
realizuje u preko dvadeset oblasti.

5.2 ZONA SLOBODNE TROVINE

Zona slobodne trgovine predstavlja oblik međunarodne ekonomske integracije u okviru koje
se smanjuju razna ograničenja, posebno, carine za robe i usluge sa pretežno domaćim
sadržajem inputa – u trgovini između država-članica. Osnovni cilj uspostavljanja Zone
slobodne trgovine je ukidanje carina i drugih barijera na teritoriji Unije (ukidanje svih oblika
vancarinskih restrikcija u trgovini između država-članica), ali i zemljama- članicama
omogućava da imaju različite carinske aranžmane prema trećim zamljama.

5.2.1 CARINSKA UNIJA

Carinska unija predstavlja oblik međunarodne ekonomske integracije u kome uporedo sa
Zonom slobodne trgovine” postoji sistem jedinstvenih carinskih tarifa i jedinstvena (spoljno)
trgovinska politika prema trećim državama-nečlanicama.

5.2.2 ZAJEDNIČKO TRŽIŠTE

Zajedničko tržište je oblik međunarodne ekonomske integracije u kome uporedo sa
slobodom trgovine, sistemom jedinstvenih carinskih i zajedničkom (spoljno) trgovinskom
politikom prema trećim državama postoji uređeno usaglašavanje (harmonizacija) opšte
ekonomske politike između država-članica. Funkcionalnost zajedničkog tržišta
obezbezbeđuju čvrsta i stroga pravila konkurencije, bez unutrašnjih ekonomskih ili pravnih
barijera i usklađena pravna regulativa država članica. Na tom tržištu članice EU proglasile su
"četiri velike slobode": slobodu kretanja roba (usklađivanje, odnosno ukidanje carina, taksi,
kontingenata i drugih robnih ograničenja), slobodu pružanja usluga (slobodno otvaranje
firmi, sloboda preduzetništva), slobodu cirkulacije kapitala (potpuna liberalizacija plasiranja
kapitala i liberalizacija tekućih plaćanja) i slobodu kretanja ljudi (slobodno zapošljavanje i
vršenje sopstvene delatnosti).

5.2.3 ZAJEDNIČKA POLJOPRIVREDNA POLITIKA

Zajednička poljoprivredna politika (ZPP, eng. CAP- Common Agricultural Policy) je nastala
sa motivom da se prevladaju posleratne nestašice poljoprivrednih proizvoda, stabilizuje
tržište i suzbije siromaštvo. Poljoprivreda je jedan od osnova integracije Zajednice, i u
nadležnosti je Zajednice, tj. prvog stuba (regulisano članom 33 Ugovora o EZ). Za
sprovođenje zajedničke poljoprivredne politike odvaja se oko 45 % budžeta EU. Cilj
zajedničke poljoprivredne politike je ostvarivanje razumne cene za evropske potrošače,
odgovarajućih prihoda za poljoprivrednike putem uspostavljanja zajedničkih poljoprivrednih
tržišnih organizacija, primena načela jedinstvenih cena, finansijska solidarnost i
preferencijalni pristup prema poljoprivrednim proizvodima sa područja Zajednice.
Zajednička poljoprivredna politika jedna je od važnijih zajedničkih politika EU. Tu su još:
zajedničke tržišne organizacije, saobraćajna politika i transevropske mreže, politika
istraživanja i tehnologije i industrijska politika.

5.2.4 EVROPSKA MONETARNA UNIJA

Ekonomska monetarna unija (EMU) je proces kojim zemlje-članice Evropske unije
usklađuju svoje ekonomske i monetarne politike sa krajnjim ciljem usvajanja jedinstvene
valute - evra. Opšti ciljevi EMU su slobodna trgovina, slobodna kapitalna kretanja, fiskalni
devizni kurs i monetarna autonomija. EMU počiva na harmonizaciji monetarnih politika
zemalja-članica, zajedničkim rezervama i zajedničkoj centralnoj banci. Za sprovođenje
evropske monetarne politike zadužena je Evropska centralna banka (European Central
Bank).

5.2.5 REGIONALNA POLITIKA

Glavni ciljevi regionalne politike su: obezbeđivanje širokog srektra finansijske pomoći
razvoju siromašnijih regiona Unije, koordiniranje već postojećih regionalnih politika državačlanica, uzimanje u obzir regionalne probleme u okviru drugih politika Unije.

5.2.6 BUDŽET I BUDŽETSKA POLITIKA

Budžet kao glavni finansijski instrument odražava stepen integrisanosti jedne organizacije.
Procedure u toku koje nastaje budžet izražavaju odnose političkih snaga i institucija koje
učestvuju u tom procesu. Budžet Evropske unije u tom smislu predstavlja kontroverzni
instrument zajedničke ekonomske politike. Sa jedne strane, u pripremanju budžeta i sadržaja
ciljeva i akcija budžetske politike Evropske unije prelamaju se sporovi oko nadležnosti
između Saveta (ministara) Evropske unije, Evropske komisije i Evropskog parlamenta, a sa
druge strane opterećuju ih problemi pravilne finansijske raspodele tereta između državačlanica.

5.2.7 ZAJEDNIČKA SPOLJNA I BEZBEDNOSNA POLITIKA

Zajednička spoljna i bezb ednosna politika ustanovljena je „Ugovorom o Evropskoj uniji”,
kao nastavak evropske političke saradnje. Ona pruža okvir za zajedničku politiku odbrane,
koja bi u budućnosti mogla postati zajednička odbrana (drugi stub EU). Sve odluke
zajedničke spoljne i bezbednosne politike, kojima se ciljevi Unije postižu putem
instrumenata zajedničke aktivnosti i zajedničke pozicije moraju se doneti jednoglasno u
Savetu Evropske unije/Savetu ministara.

5.2.8 OSTALE ZAJEDNIČKE POLITIKE

Evropska unija je specifičan oblik integracije koja svoje zajedničke politike, pored onih već
pomenutih, realizuje i u sledećim oblastima: poreska harmonizacija, politika konkurencije,
socijalna politika, prava radnika, energija, industrija, saobraćaj, ribarstvo, zaštita životne
sredine, spoljna trgovina, biotehnologija, istraživanje, obrazovanje, pravda i unutrašnji
poslovi, pomoć i razvoj.

6. PROCESI ŠIRENJA EVROPSKE UNIJE

6.1 USLOVI PROŠIRENJA

6.2 POSTURAK PROŠIRENJA

6.2.1 KRUGOVI PROŠIRENJA EVROPSKE UNIJE

6.2.1.1. Zaključak o temi

6. Procesi proširenja EU

Proširenje Evropske unije je složen proces u kojem su formulisani kriterijumi ulaska,

razvijeni mehanizmi pomaganja zemljama potencijalniim kandidatima, praćenja njihovog

razvoja, kao i postupci odlučivanja koji se tiču neposrednog proširenja.16

 

6.1 USLOVI PROŠIRENJA

Osnovni uslovi za prijem novih čalnica Evropske unije bili su regulisani Članom O Rimskog

ugovora koji glasi: Svaka evropska država se može prijaviti da postane član Unjie. Ona

treba da uputi svoju prijavu Savetu, koji treba da se jednoglasno saglasi posle konsultovanja

Komisije i posle dobijanja saglasnosti Evropskog parlamenta, koji treba da se saglasi

apsolutnom većinom od ukupnog broja poslanika.17

Evropska unija je tokom devedesetih godina formulisala preciznije kriterijume za ulazak

zemalja u Uniju imajući u vidu razvoj tranzicionih zemalja i izražavajući želju da primi nove

članice bez ometanja i usporavanja procesa integracije.

Prvi korak u tom pravcu predstavljao je Samit u Kopenhagenu 1993. godine na kojem su

države-članice Evropske unije su odlučile da prihvate tranzicione zemlje u članstvo (ako

izraze želju za tim članstvom), ako ispune određene uslove. Ti uslovi, poznati kao

Kopenhagenski su:

Stabilnost ustanova koje garantuju demokratiju, vladavinu prava, ljudska prava i poštovanje i

zaštitu manjina; Funkcionalna tržišna privreda i sposobnost da izdrže pritisak konkurencije i

tržišnih sila unutar Unije; Sposobnost da prihvate obaveze članstva, uključujući pridržavanje

ciljeva političke, ekonomske i monetarne Unije.

Na Samitu u Madridu u decembru 1995. formulisani su novi uslovi za ulazak u Evropsku

uniju. Ti uslovi su se ticali administrativnih struktura i standarda. Buduće države-članice bi

trebalo ne samo da zakonodavstvo Evropske unije prenesu i ugrade u nacionalno

zakonodavstvo, već da ga efikasno primene preko odgovarajućih administrativnih i sudskih

struktura. Na sastanku u Luksemburgu decembra 1997. godine novi uslov je dodat od strane

Evropskog saveta koji je podrazumevao da se od država koje teže da se uključe u Evropsku

unija očekuje da svoja pravila i ustanove usaglase sa odredbama Amsterdamskog ugovora i

pri tome se isticalo prihvatanje čitavog Aquis

communautaire19, tj. svih akata koje je Unija ikad usvojila, akoja su još uvek na snazi.

 

6.2 POSTURAK PROŠIRENJA

Prvi korak u postupku uzlaska neke zemlje u Uniju jeste formalno podnošenje zahteva za

članstvo kojim se izražava želja za pristupanje Uniji. Potom, potrebno je mišljenje Evropske

komisije o državi kandidatu; sledi i najvažniji deo, a to su pregovori o pristupanju Uniji, koji

se odvijaju u obliku međuvladinih konferencija između svake od država-kandidata i

Evropske unije o svi relevantnim integrativnim pitanjima. Zatim sledi saglasnost Evropskog

parlamenta nakon okončavanja pregovora i jednoglasna odluka Saveta o prijemu. Piše se

ugovor o pristupanju, a zatim sledi proces ratifikacije kome podležu obe ugovorne strane.

 

6.2.1 KRUGOVI PROŠIRENJA EVROPSKE UNIJE

Proces proširenja EU započeo je 1973. godine, kada je Evropska ekonomska zajednica sa

šest proširena na devet zemalja (pristupile su Velika Britanija, Danska i Irska). Međutim,

ulazak ove tri zemlje u EEZ je bio težak i za to postojali mnogi razlozi. Jedan od njih je bio

taj što Velika Britanija dugo nije bila spremna da se odrekne dela svog nacionalnog

suvereniteta tako što bi prihvatila nadnacionalnost u međunarodnim odnosima. Godine 1961.

Velika Britanija, Danska, Irska i Norveška su podnele kandidature za prijem u članstvo EEZ.

Međutim, na kandidaturu Velike Britanije je stavljen veto od strane Fransuske, a ostale tri

zemlje su povukle svoje molbe za prijem. Ista situacija se deslila 1967. godine kada je

Francuska bila protiv kandidatura ovih država. Ugovor o pristupanju ovih država Zajednici

je potpisan tek 1972. godine kao posledica veoma dugih pregovora koji su se odnoslili na

pitanja poljoprivrede, finansiranja budžeta Zajednice i odnosa sa Komonveltom. Danska,

Irska i Velika Britanija su pristupile Zajednici 1. januara 1973. godine, dok je u Norveškoj

referendumom odbijeno pristupanje tesnim ishodom glasanja (53,5% je glasalo protiv, a 46,5

% za). Aquis communautaire – predstavlja zajedničku baštinu (nasleđe, tekovinu) Evropske

zajednice, a u sebi sadrži sve važeće ugovore i pravne akte Zajednice koji su izvedeni iz njih,

kao i presude Sude pravde.

Prihvatanje aquis communautaire-a predstavlja jedan od glavih uslova za prijem novih

članica i danas.

Drugo proširenje Zajednice je bilo 1. januara 1981. godine kaka Grčka postaje njen

punopravan član. Ona je nekoliko godina pre vojnog udaara 1967. godine, pregovarala o

statusu pridruženog člana Zajednice i odmah nakon uspostavljanja demokratske vlasti

zatražila je prijem za ulazak. Grčka je podnela kandidaturu 1975. godine, pa je do prijema

čekala više od pet godina.

Treće proširenje je bilo 1. januara 1986. godine kada su Portugal i Španija pristupile

Zajednici. Ove države su na prijem čekale osam i po godina od datuma podnošenja

kandidatura za članstvo. Pošto su im zastareli industrijski i agrikulturalni sektori i težeći da

utvrde ponovo uspostavljenu demokratiju nakon perioda diktature, Španija i Portugal su

smatrale da im je ulazak u Zajednicu jedino rešenje ovih problema. Njihovim ulaskom,

Zajednica je postala Evropa dvanaestorice.

Četvrto proširenje, sada već Evropske unije, bilo je 1. januara 1995. godine, kada su joj se

formalno priključile tri zemlja: Austrija, Švedska i Finska, članice Evropske asocijacije za

slobodnu trgovinu (EFTA). Evropski parlament je u Strazburu doneo odluku o prijemu ovih

zemalja u Evropsku uniju, kao i Norveške. Međutim, od 1. januara Unija obuhvata 15

zemalja, pošto je u Norveškoj na referendumu opet odbijeno pritupanje te zemlje Uniji.

Prijem Austrije je naišao na velike otpore, ne zbog ekonomskih i finansijskih, već zbog

političkih razloga. Austrija je bila industrijsko i poljoprivredno razvijena zemlja, ali prepreka

je bila njena neutralnost na koju se obavezala Državnim ugovorom 1955. godine potpisanim

u Beču. Četiri ključne razlike i povod za neslaganje Austrije i Evropske unije su bili

problemi koji su se odnosili na dvojno prebivalište, tranzit, poljoprivredu i zaštitu životne

sredine.

Peto proširenje Evropske unije, dosad najveće i istorijsko proširenje, ostvareno je

1. januara 2004. godine, kada je formalno izvršen uzlazak deset novih država u Uniju:

Mađarska, Slovenija, Slovačka, Češka, Poljska, Estonoja, Litvanjija, Letonija, Kipar (grčki

deo) i Malta. "Evropa petnaestorice" postaje "Evropa dvadesetpetorice" čime Evropska

unija značajno proširuje svoje granice prema Istoku i Jugu Evrope. Ulaskom deset novih

članica, od kojih osam bivših komunističkih zemalja istočne i centralne Evrope (Poljska,

Češka, Slovačka, Mađarska, Slovenija, Litvanija, Letonija, Estonija) i dve ostrvske države

(Malta i Kipar), dovršeno je do sad najveće i najprotivrečnije proširenje EU-a, koje se s

pravom ocenjuje kao “istorijsko”.

 

Da bi pristupile Uniji, ovih deset zemalja su, naravno, morale da ispune sve one uslove (tzv.

Kopenhagenske) koji sad čekaju kandidate i pretendente na članstvo: Rumuniju, Bugarsku,

Tursku i države Zapadnog Balkana – Hrvatsku, Makedoniju, Albaniju, BiH, Srbiju i Crnu

Goru. Prema usvojenom planu i strategiji daljeg proširenja Evropske Unije, sledeće godine

(1. januara) Uniji se pridružuju Rumunija i Bugarska, dok za ostale nema utvrđenih rokova,

već briselski zvaničnici poručuju da će datum ulaska preostalih navedenih zemalja zavisiti

od njih samih, odnosno od brzine i uspešnosti kojom obave predviđene političke, ekonomske

i administrativne kriterijume. Kad je reč o šest zapadnobalkanskih zemalja, ti kriterijumi

(politički, ekonomski i administrativni) su preciznije razrađeni u vidu kratkoročnih i

srednjoročnih prioriteta koje njihove vlade treba da ispune uz podršku Evropske unije, u

akcionim planovima proisteklim iz tzv. procesa stabilizacije i pridruživanja Uniji i

najnovijeg instrumenta saradnje i potencijalnih članica iz ovog regiona – “evropskog

partnerstva”.

 

ZAKLJUČAK O TEMI

Evropska unija je „život” započela na uskom domenu saradnje među zemljama sličnih

vrednosti, da bi ojačala poverenje, razmenu i njihovu odbrambenu moć Sovjetskom bloku.

Dosadašnja institucionalna integracija je dovela do znatnog širenja zajedničkog politika i

povezivanja svih zemalja-čalnica vrlo snažnim vezama. Dok su raniji oblici podrazumevali

izolovanu saradnju u određenim oblastma, naredni koraci su sve više stvarali zajedničku

ekonomsku zonu koja danas počiva na carinskij uniji, zajedničkom tržištu, a delimično i na

jedinstvenoj valuti. Proces integracije, uvođenje evra i progresivan razvoj zajedničke spoljne

i bezbednosne politike daju Evropskoj uniji politički i diplomatski status koji odgovara

njenoj nesumnjivoj ekonomskoj snazi.

Prilozi

-SIMBOLI EVROPSKE UNIJE

-VAŽNI DATUMI EVROPSKOG PROCESA INTEGRACIJA

SIMBOLI EVROPSKE UNIJE

– Oda radosti, adaptirana Deveta simfonija Ludviga van Betovena.

Usvojena je od Saveta Evrope 1972. godine i koristi se u Evropskoj uniji od 1986.

– usvojena 1986. godine od strane Saveta Evrope. Simbolički opis:

na plavoj pozadini koja simbiloše nebo sa 12 zvezdica poređanih kružno predstavljaju

jedinstvo naroda Evrope. Broj zvezdica je statičan, 12 je simbol perfekcije i savršenstva.

Dan Evrope – 9. maj 1950.

 

VAŽNI DATUMI EVROPSKOG PROCESA INTEGRACIJA

1946.Septembar19.

Vinston Čerčil je uputio poziv za svaranje Sjedinjenjih Evropskih Država

1948.Januar 1.

Formiranje carinske unije između Belgije, Holandije i Luksemburga.

Mart 17.

Potpisan je ugovor o osnivanju Zapadnoevropske unije (Briselski pakt) između

Francuske, Velike Britanijei Beneluksa.

April 16.

Formirana je Organizacija za evropsku ekonomsku saradnju (OEEC-eng.

Organization for European Economic Cooperation) sa ciljem da koordinira

Maršalovim planom

1949.April 4.

Potpisivanje Atlantskog ugovora u Vašingtonu o osnivanju NATO Alijanse (North

Atlantic Treaty Organization).

Maj 5.

U Londonu je potpisan Statut o formiranju Saveta Evrope.

1950. Maj 9.

Francuski ministar spoljinh poslova Robert Šuman predlaže integraciju industrija

uglja i čelika zemalja Zapadne Evrope (tzv. Šumanov plan).

1951. April 18.

Šest evropskih država (Zapadna Nemačka, Francuska, Italija, Belgija, Holandija i

Luksemburg) potpisuju Pariski sporazum kojim je osnovana Evropska zajednica

ugalj i čelik (ECSC).

1952. Maj 27.

Šest evropskih država potpisuju sporazum o uspostavljanju Evropske zajednice za

odbranu (EDC).

Avgust 10.

Pariski sporazum kojim je osnovana ECSC stupa na snagu sa sedištem u

Luksemburgu.

1954. August 30.

Francuski parlament odbija da ratifikuje sporazum EDC, i on je odmah povučen.

1955. Jun 1-2.

Ministri spoljih poslova Šestorice započinju razgovori u Mesini oko stvaranja

zajedničkog evropskog tržišta

 1957. Mart 25.

Šest zemalja u Rimu potpisuje tzv. Rimske ugovore o osnivanju Evropske

ekonomske zajednice (EEZ) i Evropske zajednice za atomsku energiju (Euratom).

1958. Januar 1.

Stupanje na snagu Rimskih ugovora o formiranju EEZ-a i Euratom-a.

1959. Jun 20-21.

Sedam zemalja OEEC-a (Austrija, Danska, Norveška, Švedska, Portugal,

Svajcarska i Velika Britanija) odlučuju da osnuju Evropsku zonu slobodne

trgovine (EFTA).

1960. Januar 4.

Štokholmska konvencija osniva Evropsku zonu slobodne trgovine (EFTA), kojom

je Velika Britanija povezana za Austrijom, Danskom, Norveškom, Portugalom,

Švedskom i Švajcarskom.

Decembar 13.

OEEC se gasi i postaje Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD).

1961. Jul 9.

EEZ potpisuje ugovor o udruživanju sa Grčkom.

Irska podnosi zahtev za članstvo u EEZ.

Avgust 9. Velika Britanija podnosi zahtev za člansvo u EEZ

10. Danska podnosi zahtev za članstvo u EEZ.

1962.  Januar 14.

Evropski savet usvaja prvu regulativu o zajedničkoj agrarnoj politici (CAP), prva

zajednička politika EEZ-a

 

April 30.

Norveška podnosi zahtev za članstvo EEZ.

1963. Januar 14.

Francuski predsednik Šarl de Gol stavlja veto na članstvo Velike Britanije; ostale

zemlje podnosioci povlače svoje prijave.

1965. April 8.

Potpisivanje ugovora u Briselu o spajanju izvršnih organa ECSC-a, EEZ-a i

Euratoma.

1966. Januar 28-30.

Luksemburški kompromis. Francuska preuzima ulogu punopravnog člana

Ministarskog saveta

1967. Maj 11.

Danska, Irska, Norveška (25.7.) i Velika Britanija po drugi put podnose zahtev za

članstvo u EEZ, ali zbog daljeg protivljenja de Gola, zahtevi se ne rešavaju.

Jul 1.

EEZ, ECSC i Euratom se odjedinjuju u jedinstvenu Evropsku zajednicu (EZ).

1968. Jul 1.

Ukinute su sve carine unutar EZ-a i formirana je jedinstvena izvozna tarifa (CET)

1970. Jun 30.

Počinju pregovori o članstvu sa Danskom, Irskom, Norveškomi Velikom

Britanijom.

1971. Mart 22.

Ministarski savet usvaja Vernerov plan da bi ojačala koordinaciju ekonomskih

političa.

1972. Januar 22.

Potpisani ugovori o pristupanju Danske, Irske, Norveške i V. Britanije Evropskoj

zajednici.

1973. Januar 1. Danska, Irska i V. Britanija postaju punopravne članice Evropske zajednice.

1979. Mart

Na snagu stupa Evropski monetarni sistem (EMS) u okviru koga je usvojeno da se

međusobni obračuni vrše u zajedničkoj jedinici EKI (ECU)

1981. Januar 1.

Grčka postaje deseti član Zajednice.

1986. Januar 1.

Španija i Portugal postaju punopravni članovi EZ-a.

Februar 17.

Potpisivanje Jedinsvenog evropskog akta

1987.

Januar 1.

Jedinsvteni evropski akt stupa na snagu.

1991. Decembar 9-11.

Na Samitu u Mastrihtu odobren Ugovor o Evropskoj uniji.

1992. Februar 7.

Potpisan Ugovor o Evropskoj uniji u Mastrihtu sa zadatkom da olakša razvitak

ekonomske, monetarne i političke unije.

1993. Januar 1.

Ugovor o Evropskoj uniji stupa na snagu. Evropska zajednica postaje Evropska

unija.

1994. Januar  1.

Osnovan je Evropski monetarni institut (EMI)

1995. Januar 1.

Austrija, Švedska i Finska pristupaju Evropskoj uniji.

Mart 25. Na snagu stupa Šengenski sporazum o otvorenim granicama, ukidaju se granične

kontrole između zemalja koje su potpisla sporazum.

Decembar 15-16.

Na sednici Evropskog saveta u Madridu prihvaćen je EVRO za buduću valutu.

1997. Jun 16-17.

Usvojen Ugovor iz Amsterdama od strane Evropskog saveta.

Oktobar 2.

Potpisan Amsterdamski ugovor.

1999. Januar 1.

Centralnu monetarnu vlast pruzima Evropska centralna banka (ECB). Rađa se

jedinsvtena valuta Evropske unije – EVRO.

4. EVRO važi kao obračunska jedinica jedanaest zamalja-članica EMU.

Maj 1. Amsterdamski ugovor stupa na snagu.

2000. Decembar 11.

Odobren Ugovor iz Nice od strane Saveta Evrope.

2001. Februar 26.

Potpisan Ugovor iz Nice.

2002. Januar 1.

EVRO postaje zakonsko sredstvo plaćanja.

2004. Maj 1.

Najveće proširenje u istoriji Evropske unije ulaskom 10 novih zemalja (Mađarska,

Slovenija, Češka, Slovačka, Poljska, Estonija, Litvanija, Letonija, Malta i Kipar).

Jun- Donet je Nacrt ustava Evropske unije

Literatura

• Doc. Dr Gordana Ilić-Gasmi, 2008, Pravo i institucije Evropske Unije, Univerzitet
• Singidunum, Beograd
• Autorski tim: Radić I., Živković J., Damnjanović K., Cvetković V., Ivanković Z., Budimir
• B., 2005., Vodič kroz Proces stabilizacije i pridruživanja,G17 Institut, Beograd
• http://ec.europa.eu/enlargement/key_documents/index_archive_en.htm (datum pristupa
• 15.5.2018.)
• Kragulj D.,Milićević D.,2005., Ekonomija – Uvod u ekonomsku analizu,
• Leonard D., 2004., Vodič kroz Evropsku uniju, Narodna knjiga, Beograd
• mikroekonomija i makroekonomija, Makarije, Beograd
• Prokopijević M.,2005., Evropska unija: uvod, Službeni glasnik, Beograd
• Stepanov R., Despotović Lj., 2002., Evropska unija – nastanak, institucije, pravo, NATO,
• Stylos, Beograd
• http://europa.eu/abc/history/index_en.htm (datum pristupa 18.5.2018.)
• http://europa.eu/scadplus/treaties (datum pristupa 15.5.2018.)
• http://vlib.iue.it/hist-eur-integration/Index.html (datum pristupa 18.5.2018.)
• http://www.ekonomist.co.yu/magazin/em114/glo/eu.htm (datum pristupa 17.5.2018.)
• http://www.ena.lu/mce.cfm (datum pristupa 17.5.2018.)
• http://www.institutespi.org/files/vodic.pdf (datum pristupa 14.5.2018.)
• http://www.seio.sr.gov.yu/code/navigate.asp?Id=123 (datum pristupa 16.5.2018.)
• http://www.vojvodina-cess.org/html/evr4.php (datum pristupa 18.5.2018.)