4. Akti institucija EU

4.1. Uredbe

4.2. Direktive (uputstva)

4.3. Preporuke i mišljenja

4.4. Meko pravo

4.5. Funkcionisanje institucija EU

4.5.1. MEĐUVLADINA KONFERENCIJA

4.5.2. Lisabonski ugovor

4.5.3. Ciljevi unije

4.5.4. Razlike između Nice i Lisabona

4.5.5. Nadležnosti Saveta

4.5.6. Prioritet prava EU

4.5.7.  Postupak odlučivanja

4.5.8. Strateški ciljevi Europske unije u području carinske politike

4.5.9.  Izmene u Lisabonskom ugovoru

4.6. NAČELA NA KOJIMA SE ZASNIVA EVROPSKA UNIJA

Evropski parlament zajedno sa Savetom i Savet sa Komisijom donose: uredbe, direktive,
odluke, preporuke i mišljenja. Postoje i drugi izvori prava tzv. meko pravo koji ne
obavezuju, ali imaju veliki značaj za nastajanje pravnih pravila.

4.1. Uredbe

Uredbe su direktno primenjive i obavezuju sve države članice EU. Objavljuju se u
Sl.glasniku EU i stupaju na snagu 20 dana posle objavljivanja. Direktna primena nije najbolji način precizirana. Radi izbegavanja neželjenih situacija, insistira se d auredbe imaju
trenutno dejstvo i da nacionalni sudovi moraju štititi prava koja one daju pojedincima.
Države članice su dužne da usaglase svoje nacionalno pravo sa njima. Uredbe imaju rpavno
dejstvo u državama članicama koje nije moguće promeniti aktima nacionalnog prava država
članica.

4.2. Direktive (uputstva)

Direktive obavezuju države članice, ali ostavljaju državama članicama izbor forme i načina
primene. Direktive se moraju implementirati u nacionalno zakonodavstvo, ali u saglasnosti
sa pravilima procedure svake države članice. Direktive koje se donose u postupku
odlučivanja moraju biti objavljene u Sl.glasniku uz uslov da se primenjuju u svim državama
članicama. Direktive su veoma pogodne za procese harmonizacije pojedinih oblalsti.
Odluke
Odluke su obavezne za one na koje su adresirane. Nemaju opšti karakter. Pojedine odluke
moraju biti objavljene u Sl.glasniku. Mogu imati direktno dejstvo. Mogu biti izvršni naslovi
kada utvrđuju novčane obaveze licima, izuzev država. Odluke koje se donose u postupku
saodlučivanja moraju biti objavljene u Sl.glasniku.

4.3. Preporuke i mišljenja

Preporuke i mišljenja nisu obavezne za države članice. Preporuke imaju značaj u tome što
pozivaju države da se ponašaju na određeni način. Nemaju oboavezni karakter. Mišljenja
omogućavaju institucijama da povodom nekih važnih stvari iznesu svoje mišljenje. Značaj
preporuka i mišljenja je u tome što sadrža upotrebljiva rešenja pojedinih problema.

4.4. Meko pravo

Meko pravo, odnosno neimenovani akti u određenim, ograničenim okolnostima proizvode
pravna dejstva. Reč je o deklaracijama, rezolucijama itd.
SUDSKA PRAKSA KAO IZVOR PRAVA
Sud pravde nadzire jedinstvenu primenu i tumačenje komunitarnog prava. Od ogromne je
važnosti bila uloga suda u afirmaciji najvažnije odlike komunitarnog prava, a to je njegova
direktna primena u nacionalnim pravima država članica.
Evropski sud imao je veliku i veoma značajnu ulogu u formiranju komunitarnog prava.
Afirmisan je princip neposredne primene komunitarnog prava i njegovog primata u odnosu
na nacionalno pravo.

4.5. Funkcionisanje institucija EU

4.5.1. MEĐUVLADINA KONFERENCIJA

Prema odredbama Ugovora o EU svaka vlada države članice i Komisija mogu da podnesu
Savetu predlog da se pristupi promeni ili donošenju amandmana na osnivački Ugovor. Savet
odlučuje koje predloge će pustiti u proceduru i saziva međuvladinu konferenciju na kojoj se
raspravlja o promeni ugovora.
Međuvladina konferencija se ocenjuje kao veoma složen proces. Obično na početku delegati
država članica izlažu svoje nacionalne stavove. Generalni sekretarijat ili Predsedništvo
Saveta na osnovu toga pokušava da sačini predloge za amandmane na ugovor. Jedan broj
problema mogu da završe neposredno oficijalni predstavnici nižega ranga. Za slučaj da na taj
način nije moguće postići sporazum, uz obezbeđivanje konsultacija sa državama članicama,
problem se iznosi pred ministre. Ona najteža pitanja se dostavljaju Savetu Evrope.
Po pravilu, međuvladine konferencije imaju međusektorski karakter. U tom sistemu veliku i
značajnu ulogu imaju Stalni predstavnici država članica u Briselu.
EU ima institucionalni okvir koji stoji na raspolaganju državama članicama radi rešavanja
gotovo svih pitanja. One rado koriste usluge ovog servisa, jer specijalisti EU raspolažu
dnevnim aktuelnim informacijama. Na raspolaganju je i Bilten koji obaveštava o najvažnijim
događajima i najaktuelnijim vestima. Priroda članstva u EU podrazumeva za članice pristup
resursima znanja sa kojima se raspolaže u konkretnom vremenu.
Francuski referndum
Francuski parlament ratifikovao je pocetkom februara Lisabonski sporazum, skoro tri godine
pošto su Francuzi na referendumu odbili Nacrt evropskog ustava. Sporazum, koji mora da
odobri svih 27 članica EU, podrazumeva reformu institucija, odnosno duži mandat njenom
predsedniku, veće ingerencije komesaru za spoljne poslove, više demokratičnosti u
donošenju odluka i više rasprava u evropskom i nacionalnim parlamentima.
Francuski premijer Fransoa Fijon i predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Baroso
pozdravili su rezultate glasanja. "Ratifikacijom Lisabonskog sporazuma Francuska se vraća
u srce Evrope, nekoliko meseci pre početka njenog predsedavanja Savetu EU", saopštio je
Fijon.
Francuska je peta zemlja EU, posle Mađarske, Malte, Rumunije i Slovenije, koja je
ratifikovala takozvani Lisabonski sporazum, koji predstavlja zamenu za ustav. Irska će
jedina organizovati referendum, na kome će građani odlučivati da li će sporazum biti
prihvaćen, a što nalaže njen ustav.
Francuski predsednik Nikola Sarkozi, čija konzervativna Unija narodnog pokreta, koja ima
većinu u oba doma parlamenta, podržao je sporazum i bio je jedan od njegovih potpisnika u
decembru prošle godine. U sporazumu nema simbola, u koje spadaju zastava i himna, a koji
su bili predmet rasprave, te nekih elemenata s kojima se nisu slagali birači 2005, kada su na
referendumima Francuska i Holandija odbacile nacrt ustava. Socijalisti, koji čine opoziciju u
francuskom parlamentu, takođe su glasali za sporazum, iako je partija bila podeljena oko
toga kako da budu reformisane institucije EU, jer su neki od njenih istaknutih članova bili
među onima koji na referendumu 2005. nisu podržali Nacrt ustava Donedavno je predsednik
Sarkozi isticao četiri prioriteta Francuske tokom predsedavanja EU: usklađivanje i donošenje
zajedničke politike prema imigraciji, odbrani, klimatskim promenama i reformu plana EU za
poljoprivredu. Naravno irsko "ne" Lisabonskom ugovoru, neposredno pred preuzimanje
predsedavanja Unijom, postavilo je oživljavanje ovog ugovora na prvo mesto, pre svih
prethodno proklamovanih ciljeva. Problemi sa Lisabonskim ugovorom su potpuno poremetili
već prethodno doneti plan predsedavanja EU. U stvari, Francuska će imati da se suoči sa
problemom koji je sama izazvala 29. maja 2005, odbivši na referendumu predlog evropskog
Ustava. Od francuskog predsednika i njegovih najbližih saradnika čuje se "da ne treba
žuriti", ali da ne treba ni "gubiti vreme". Francuska smatra da do kraja ove godine treba naći
rešenje da bi se ono sprovelo tokom 2009, i najzad, Lisabonski ugovor ušao u primenu
krajem te godine. Tako bi EU dobila predsednika, pravila o potrebnoj većini za donošenje
odluka, neophodnom broju država koje bi mogle da stave veto na neku odluku.., ukratko,
pravila po kojima je moguće upravljati zajednicom od 27 država danas, više od trideset za
koju godinu. Odbacuje se mogućnost da se odustane od Lisabonskog ugovora kao što se
odustalo 2005. od predloga ustava EU; najverovatnije će Irska dobiti neke ustupke kako bi ga,
na "popravnom" usvojila. Na primer, posebna potvrda katoličkoj Irskoj da joj neće biti nametano
da ukine sadašnje zakone kojim se zabranjuje abortus. Gubitnici odlaganja Lisabonskog ugovora
su svi, uključujući Irsku, koja je dosad najviše dobila od EU - od

zaostale zemlje, izvoznice radne snage, postala je jedna od najvećih uvoznika imigranata!
Ipak, najverovatnije, najveći gubitnici su Hrvatska i sve države koje su pred vratima EU,
uključujući i Srbiju, jer proširenja nema dok se ne reši kako upravljati Unijom. Iako je
Evropska unija blokirana irskim odbijanjem Lisabonskog ugovora, iako je krajnje neizvesno
da će se brzo pronaći rešenje, Pariz planira 1. jula glamurozno preuzimanje šestomesečnog
upravljanja Evropskom unijom. Ajfelova kula će 30. juna u 23 sata biti osvetljena bojama
Evrope, da bi se već 14. jula, na najveći nacionalni praznik Francuske u predsedničkoj
Jelisejskoj palati, na svečanoj večeri, okupili šefovi država i predsednici vlada 27 država
članica Unije. Dan uoči ovog skupa, 13. jula, u Pariz su pozvani šefovi mediteranskih država
kako bi razgovarali o francuskom planu stvaranja Mediteranske unije, između EU i
uglavnom arapskih država severne Afrike i Bliskog istoka. Kako je na sastanak pozvan, i već
izjavio da će doći, predsednik vlade Izraela, Ehud Olmert, vođa Libije pukovnik Gadafi
usprotivio se tom sastanku i, po svemu sudeći, pozivu se neće odazvati ni Alžir, verovatno ni
Sirija. Očekuje se siguran dolazak predsednika Egipta Hosni Mubaraka i kralja Maroka, koji
spadaju u zagovornike Mediteranske unije, koja bi imala za cilj da ojača i olakša ekonomske
veze EU sa svim mediteranskim državama. Na sastanku bi se bliže definisala Unija, koja je
još uvek nedovršena ideja Francuske. Sastanak će se održati u Velikom Paleu u Parizu, koji
će biti dekorisan u "orijentalnom stilu", sa palmama koje će se širiti pod staklenim krovom
Palea. Tokom šestomesečnog presedavanja EU, Pariz je predvideo i deset sastanaka na vrhu
sa šefovima država izvan EU. Već u julu je zakazan susret sa predsednikom Republike Južne
afrike, a u decembru sa predsednikom Brazila. Predviđeno je već i više od dvadeset
ministarskih sastanaka država članica EU, u proseku svake nedelje jedan, kao i brojni
sastanci, razgovori, okrugli stolovi u Parizu i većim gradovima, ukupno više od 400, od 1.
jula do 31. decembra, što će reći, više nego jedan dnevno.
Ograničavajući faktor su godišnji odmori, jer se zbog njih predsedavanje Unijom svodi na
četiri "radna" meseca. Zato će prvi ministarski sastanci započeti več početkom jula, a ne kao
po običaju, početkom septembra. Žan-Lui Barlo, ministar za životnu sredinu već je zakazao
ministarski sastanak EU za 3. juli u Sen-Kluu, nadomak Pariza; a ministri za imigraciju Bris
Ortfe, za unutrašnje poslove Mišel Alio-Mari i za pravdu Rašida Dati, sastanak o imigraciji
sa ministrima ostalih država članica EU.
Tokom presedavanja Unijom, Francuska će morati da se pozabavi i pripremama za izbore za
Evropski parlament u junu 2009, pogotovo što, po svemu sudeći, Lisabonski ugovor neće ući
u primenu do tih izbora.

4.5.2. Lisabonski ugovor

Dogradnja institucionalnog i pravnog okvira EU je delimično postignuta ugovorom u
Lisabonu 2007.godine. Ovaj ugovor stupio je na snagu u nekim zemljama 2008.godine.
Pretežni deo Lisabonskog ugovora odnosi se na dopune i izmene Osnivačkih ugovora i to:
Ugovora o Zajednici za ugalj i čelik, Ugovora o Evropskoj ekonomskoj zajednici, Ugovora o
Euroatom zajednici, Ugovora o Evropskoj uniji, kao i Odluke o neposrednim i opštim
izborima za Evropski parlament.
Ovaj ugovor je značajan u nekoliko sledećih oblasti:
- promovisanje "bliže saradnje",
- potpunije promocije i zaštite ljudskih prava i jačanju evropskog građanstva,
zaštite osnovnih prava građana putem afirmacije ravnopravnosti polova, zabrane
diskriminacije i uz definisanje sankcija za kršenje,
prenošenje dela saradnje iz oblasti unutrašnjih poslova i pravosuđa u komunitarni
režim,
naglašavanje uloge Evropskog parlamenta u zakonodavnoj delatnosti,
afirmacija principa supsidijarnosti i većinskog odlučivanja u Savetu,
proširenje komunitarne nadležnosti na socijalnu politiku, javno zdravlje, zaštitu
potrošača itd.

4.5.3. Ciljevi Unije

Ciljevi unije su neznatno izmenjeni. Posredstvom Lisabonskog ugovora uvršćeno je
razmatranje visokog nivoa zapošljavanja, zatim postepeno oblikovanje zajedničke
odbrambene politike.
Dodatne oblasti izvan izvornog koncepta su: poboljšanje funkcionisanja organa EU,
definisanje zajedničke odbrambene politike, budžetska disciplina, primena komunitarnih
akata, zaštita ljudskih prava, dostupnost dokumenta Unije građanima.
Bliska saradnja
Pod tim vidom saradnje podrazumeva se mogućnost da se određena grupa država članica
odluči za produbljenu, širu, intenzivniju saradnju u skladu sa promovisanim principom
fleksibilnosti. Ovaj institut mora biti u skladu sa ciljevima Unije. Odluku o njenom
odobravanju donosi Savet kvalifikovanom većinom.
Supsidijarnost
Usvojen je poseban Protokol o primeni principa supsidijarnosti i proporcionalnosti ali ni ovaj
protokol nije jasno utvrdio granice dokle se proteže ekskluzivna nadležnost Unije.
Prema stavu Komisije, Unija ima ekskluzivnu nadležnost u oblastima koje se tiču regulisanja
unutrašnjeg tržišta i četiri sloboda, zatim u zajedničkoj komercijalnoj politici i zajedničkoj
poljoprivrednoj politici.
Mere zajednice ne mogu prelaziti okvire onoga što je neophodno kako bi se postigli ciljevi
ugovora. Tom formulacijom se uvodi princip proporcionalnosti.
Osnovna prava
Odredba kojom se Unija obavezuje na poštovanje ljudskih prava ostala je neizmenjena.
Nove odredbe su proširile nadležnost Evropskog suda u ovoj oblasti.
Sankcije za povrede osnovnih ustavnih principa Povreda osnovnih ustavnih principa (slobode, demokratije, vladavine prava, poštovanja i
zaštite ljudskih prava i sloboda) može rezultirati merom suspenzije određenih prava država
članica Savet, prilikom izricanja kaznenih mera, čine šefovi država ili vlada. Izrečene sankcije se
mogu povući. O tome Savet može odlučiti kvalifikovanom većinom.
Javnost rada
U Lisabonskom ugovoru konkretizuju se prava pojedinaca i pravnih lica u pogledu pristupa dokumentima Evropskog parlamenta, Komisije i Saveta.
Komunitarni segment – prvi stub
Evropski sud može tumačiti komunitarno pravo. Osim ovoga su, kao osnovni ciljevi
Zajednice, označeni jednakost između muškaraca i žena i visoki nivo zaštite i unapređenja
životne sredine i održiv ekonomski razvoj.
Prostor slobode, bezbednosti i pravde
Veoma važna promena vezana je za prenošenje dela unijskog segmenta, tačnije iz trećeg
stupa, u režim komunitarnog delovanja i odlučivanja. To se odnosi na režim viza, azila,
imigracija i slobode kretanja lica na prostoru Zajednice. Odredbe se odnose i na državljane
trećih zemalja. Predviđaju se i mere u oblasti pravosudne saradnje u građanskim stvarima,
policijske i pravosudne saradnje posebno u krivičnim stvarima.
Zapošljavanje i zabrana diskriminacije
Nove odredbe u oblasti zapošljavanja uglavnom se odnose na zabranu diskriminacije. U
prvom delu, reguliše se delovanje Zajednice u oblasti zapošljavanja. U drugom delu
Zajednica se ovlašćuje da preduzima odgovarajuće mere na suzbijanju diskriminacije. Za
slučaj ponovljenog i ozboljnog kršenja ljudskih prava i osnovnih sloboda, moguća je
suspenzija države članice.

4.5.4. Razlike između Nice i Lisabona

Ugovor iz Nice je potpisan bez većih ambicija. Došlo je do izvesnih teškoća kada ga je
trebalo usvojiti od strane država članica. Irski referendum nije uspeo 2001.godine. Drugi
referendum 2002. godine je bio uspešan. Ugovor iz Nice stupio je na snagu 2003.godine.
Racionalnost donošenja Ugovora iz Lisabona ležao je u činjenici da se ugovor iz Nice nije u
dovoljnoj meri bavio pitanjima funkcionisanja Unije posle proširenja.
Najvažnija promena desila se u drugom i trećem stubu. Najveća promena odnosi se na polje
zajedničke odbrambene politike. Odlučeno je da se formiraju snage za brza dejstva.
Formirani su novi organi odbrane i to: 1) političko-bezbednosni komitet, 2) vojni Komitet
EU i 3) Generalštab EU.
Druga važna izmena odnosila se na zaključivanje ugovora sa trećim državama. Savet može
zaključivati ove sporazume i oni obavezuju institucije Evropske unije.
Značajna je izmena koja se odnosi na formiranje agencije EUROJUST, koja je zadužena za
kreiranje preventivnih mera na polju kriminala i koordiniranje akcija nacionalnih vlasti.
Proširene su nadležnosti Saveta u pogledu odlučivanja kvalifikovanom većinom. Poboljšanje
je vidljivo i u sektoru pravosuđa.
Pojačana saradnja
Ranija "bliska saradnje" nazvana je simbolički "pojačana saradnja". Pojačana saradnja može
se dobiti na zahtev samo osam članica. Pojačana saradnja ne dira u ovlašćenja, nadležnosti,
prava, obaveze i interese država članica koje ne učestvuju u toj saradnji. Ovaj model
saradnje nije često primenjivan.
Ugovorom iz Nice je u izvesnom smislu zaključen proces reformi Unije. Reforme su vidljive
posebno u oblasltima koje su smatrane isključivom nadležnošću država.
Povelja EU o osnovnim pravima
Povelja EU o osnovnim ljudskim pravima na osnovu odluke sa zasedanja Evropskog saveta
u Kelnu kodifikovana je radi veće preglednosti i potrebe da se tako značajna pitanja, radi
lakše čitljivosti, nađu na jednom mestu. Zvanično je potpisana na sastanku u Nici
2000.godine.
U novije vreme Savet može na predlog jedne trežine država članica i na osnovu svoje
jednoglasne odluke izreći kaznu državi članici koja krši ljudska prava i principe vladavine
prava i demokratije. Odluka o izricanju sankcija se može doneti kvalifikovanom većinom.
Sud pravde odlučuje po žalbi države članice, ali nije ovlašćen da donosi presude. Time se
štiti pozicija Saveta da odlučuje o tome da li je izvršena povreda ljudskih prava.

4.5.5. Nadležnosti Saveta

Opšta i najvažnija funkcija Saveta je da osigura da se izvršavaju obaveze predviđene u
Ugovoru o osnivanju. Usvaja legislativne akte različitog karaktera. Ova institucija je
centralno zakonodavno telo.
Savet ima ovlašćenja da donosi odluke iz korpusa sekundarnog zakonodavstva.
Donosi odluku o raspisivanju izbora za Evropski parlamet. Ima pravo da izmeni broj sudija
Evropskog suda, broj članova Komisije, imenuje sudije Revizorskog suda i članove
Komiteta regiona i Ekonomsko-socijalnog komiteta.
Odluke se mogu donositi jednoglasno, prostom većinom i kvalifikovanom većinom.

Jednoglasnost

Jednoglasnost se zahtev u nekoliko osetljivih sfera iz oblasti drugog i trećeg stuba saradnje.
Primenjuje se prilikom odlučivanja o sledećim pitanjima:
1. sprovođenju mera protiv rasne, polne, verske i druge diskriminacije,
2. zaključivanja ugovora sa trećim državama i međunarodnim organizacijama,
3. promenama broja sudija u Evropskom sudu,
4. izmenama statuta Evropskog suda,
5. izmenama broja članova Komisije,
6. razmatranja budžeta,
7. postavljanju članova Revizorskog suda,
8. prijemu novih članova,
9. uspostavljanju novih prava građana EU,
10. upotrebi službenih jezika.

Prosta većina

Glasanje prostom većinom se primenjuje u sledećim slučajevima:
1. kod preceduralnih pitanja,
2. prilikom usvajanja Poslovnika o radu,
3. sazivanja međuvladine konferencije radi izmena Osnivačkog ugovora,
4. u postupcima saradnje i koodlučivanja kada treba produžiti rok usvajanja nekog
zakonodavnog akta,
5. kada se od Komisije traži da razmotri neko pitanje i da o tome podnese izveštaj sa
predlozima.

Kvalifikovana većina

Donošenjem odluka posredstvom proste većine suverena država dolazi u poziciju da bez
obzira na to što to proizilazi kao obaveza iz ugovora koji je sama svojevoljno zaključila, ipak
biva pravno obavezana za ono za šta nije glasala.
Uvedeno je ponderisano glasanje, odnosno da se glasovi vrednuju prema broju stanovništva.
Problem suštinski ostaje nerešen, jer nema odgovora kako balansirati odnos velikih i malih
država.

4.5.6. Prioritet prava EU

Proces i metodi donošenja odluka u EU su veoma složeni. Različite su kategorije pitanja o
kojima se raspravlja. U skladu sa tim, različiti su i metodi donošenja odluka. Pitanja uređenja
tržišta, korektivnih mera u njemu, poljoprivrede i zaštite životne sredine se rešavaju
komunitarnim metodom.
Ukoliko se rešavaju pitanja učešća država članica u procesima donošenja odluka koje imaju
za njih veliki značaj, a nužno je, zbog opštih interesa, koordinirati nacionalne politike sa
politikom EU, koristi se koordinirajući metod.
Treći metod je međuvladin ili intergovermentalistički.
Svaki od navedenih metoda donosi ponešto specifično, rukovodeći se različitim pravilima i
svaki od njih je proizvod različitih ovlašćenja njihovih aktera. Proces donošenja odluka
veoma zavisi od toga koja je oblast odlučivanja u pitanju. U tom pravcu, prisutna je neobična
šarolikost zahvata, što je glavna odlika organa EU. Ovi organi takođe komuniciraju uporedo
i sa organima u nacionalnim državama i međunarodnim organizacijama.
Usled toga se afirmisalo opredeljenje za multi nivo odlučivanja, koji ima svoj nacionalni,
supranacionalni i međunarodni aspekt.

Komunitarni metod

Komunitarni metod odlučivanja karakterističan je za rane faze rada Evropske zajednice.
Njegov doprinos je najveći u razvoju zajedničke politike. Produkt je supranacionalnog
modela u kome se ovlašćenja prenose sa nacionalnog na nivo EU. U tom smislu, evropske
institucije su glavni faktori odlučivanja, odnosno glavni organi.
Njegove najvažnije odlike su:
1. nezaobilazna uloga Komisije koja pokreće brojna pitanja za rešavanje
2. važna uloga Saveta EU, pogotovo tokom angažmana u strateškom pregovaranju
3. veoma važna uloga Evropskog parlamenta u mnogim legislativnim pitanjima i
pitanjima budžeta
4. nazaobilazna uloga Evropskog suda pravde u podizanju autoriteta legislative EU
Veliki broj odluka u EU su administrativnog karaktera. U tome učestvuju birokrate, prisutni
u Komitetima, kao i mnogi zvaničnici država članica u brojnim potkomitetima. Poseban
značaj imaju eksperti koji igraju nezamenljivu ulogu u evropskoj politici i prilikom donošenja odluka.

Promene u carinskoj tarifi

Dok sloboda kretanja robe oslikava unutrašnju dimenziju carinske unije, carinska tarifa
simbolizuje njezin vanjski aspekt. Zajedničkom carinskom tarifoma (Common External
Tariff - CET, Common Customs Tariff - CCT) propisane su carinske dažbine koje se
naplaćuju na uvoz robe u Uniju i predstavljaju prihod budžeta EU. Naime, od 1968. godine
države članice nemaju
pravo samostalno voditi carinsku politiku. O njoj se odlučuje zajednički na nivou Unije, a
imajući u vidu obaveze preuzete međunarodnim sporazumima.
Carine na uvoz industrijskih proizvoda u EU u prosjeku iznose 4%, ali se uveliko
primjenjuju povlaštene stope i često slobodan uvoz za robu iz susjednih država, iz zemalja sa
ekonomijom u razvoju i u tranziciji, te iz država kandidatkinja za članstvo u EU. Osim toga,
Ugovorom o Evropskom ekonomskom prostoru (EEA) Norveškoj, Islandu i Lihtenštajnu
zagarantovan je neograničen pristup Evropskoj carinskoj uniji i uživanje osnovnih sloboda
unutrašnjeg tržišta. Znači puna primjena Zajedničke carinske tarife ograničena je na trgovinu
s razvijenim državama poput SAD-a, Kanade i Japana.

Jedinstvena carinska deklaracija

Efikasna carinska unija pretpostavlja da se tarifa mora primjenjivati prema istovjetnim
pravilima u svim državama članicama. U cilju osiguranja jasnoće i jednakosti primjene
carinskih propisa te otklanjanja rizika različitih interpretacija ili pravnih nedoumica,
Evropska unija donijela je Jedinstvenu carinsku deklaraciju (Community Customs Code CCC) u kojoj je prikupljeno I izloženo ukupno zakonodavstvo koje se odnosi na trgovinu
Unije s trećim državama. Deklaracija jedinstveno određuje osnovne pojmove vezane uz
carnisku uniju, npr. Carinski prostor, postupak carinjenja i utvrđivanje vrijednosti robe,
pravila o podrijeklu robe, tranzit robe
(TIR i ATA karneti).

Tehnički instrumenti

Nomenklatura zajedničke carinske tarife (CCTN), vrlo je važan instrument, ne samo za
prikupljanje carina, već i za statističko praćenje vanjske trgovine, a posredno i za primjenu
posebnih mjera u sklopu trgovinske, poljoprivredne, poreske i monetarne politike. Upravo
zato što služi u carinske i statističke svrhe, češto se upotrebljava izraz "kombinirana
nomenklatura" (combined nomenclature). Ona se zasniva na međunarodnoj klasifikaciji
Harmoniziranog sistema, koju sastavlja Svjetska carinska organizacija a EU je dopunjuje
svojim potpodjelama, tzv. CN podnaslovima (CN subheadings). Uporedno s uvođenjem
kombinovane nomenklature uspostavljena je baza podataka TARIC (Integrated Community
Tariff database), koja pruža uvid u relevantne carinske odredbe ovisno o CN kodu pojedine
robe i na taj način daje potrebne informacije nadležnim nacionalnim carinskim službama.
Moderno administrativno upravljanje sve više se služi kompjutorskim tehnologijama I
metodama. Stoga je EU uspostavila nekoliko kompjuterskih sistema, npr. CIS (Customs
Information System), kako bi unaprijedila saradnju država članica i osigurala bolju primjenu
carinskih propisa.

4.5.7. Postupak odlučivanja

Komisija je zadužena za inicijative u pogledu razvoja carinske politike i za predlaganje
carinskih propisa. Također, ovlaštena je da vodi bilateralne i multilateralne pregovore o
carinama, od kojih su najvažniji pregovori u sklopu Svjetske trgovinske organizacije (WTO).
Vijeće kvalifikovanom većinom odlučuje o carinskim propisima i utvrđuje Zajedničku
carinsku tarifu.
Nacionalne carinske službe država članica zadužene su za svakodnevno operativno
provođenje carinske politike. One prikupljaju carinske dažbine, naplaćuju naknade i PDV na
uvezeneproizvode, te brinu o poštivanju uvoznih kvota i drugih ograničenja.
Strategija razvoja
Carinska unija uspostavljena je 1. jula 1968. godine, a stvaranjem unutarnjeg tržišta 1993.
godine uklonjena su preostala ograničenja slobodnom kretanju robe.
Budući da carinska politika nije statična ona mora pratiti nove tehnološke i političke izazove
koji se postavljaju pred Uniju. Prvenstveno se misli na važnost kontrole vanjskih granica
proširene EU s 25 članica, s obzirom na to da ukidanje unutarnjih kontrola povećava rizik
nezakonite trgovine, prevara i utaja.

4.5.8. Strateški ciljevi Europske unije u području carinske politike su:

- stvoriti okvir utemeljen na transparentnim i postojanim pravilima koja su prikladna za
razvoj međunarodne trgovine;
- pružiti državama članicama potrebne resurse; i
- zaštititi društvo od nepoštene trgovine i brinuti o njegovim finansijskim, ekonomskim,
zdravstvenim i ekološkim interesima.
U skladu sa mjerama iz programa Customs 2007, zacrtani ciljevi nastoje se ostvariti
pojednostavljenjem i racionalizacijom zakonodavstva, pružanjem efikasnih usluga
privrednicima, poboljšanjem carinskih kontrola i podsticanjem međunarodne saradnje.

Komunitarno pravo

Problem primata prava EU u odnosu na nacionalno posmatra se u okviru njihove moguće
suprostavljenosti. Postoje brojne oblasti koje su rezervisane za nacionalno pravo, a u kojima
se primenjuje pravo EU i to metodom specifične aplikacije posredstvom odluka Suda
pravde, što neminovno vodi sukobu. Postavlja se pitanje koje pravo ima prednost.
Postojeća situacija omogućila je da Sud pravde odigra važnu ulogu u razrešavanju te dileme
tako što je svojim odlukama omogućio autonomni razvoja prava EU.
Pitanje primata se rešava saglasno ustavnom pravu države članice.
Sud pravde je uspeo da razvije sopstvena konstitucionalna pravila, afirmišući princip
supermatije ili primata prava EU. Sud kaže "da Zajednica stvara novi pravni poredak u
međunarodnom pravu, limitirajući suverena prava država, ali ipak samo na ograničenom
polju". Time je Zajednica dobila veći uticaj na pravni sistem država članica. Princip
supermatije prava EU odnosi se i na obaveze iz ugovora sa trećim zemljama.
Trebalo je rešiti i pitanje položaja nacionalnih sudova u pretpostavljenim konfliktnim
situacijama. Sud rezonuje da bi za slučaj da se komunitarno pravo od njegovog stupanja na
snagu ne primenjuje uniformno, nastupila neminovno njegova nejednaka primena unutar
Zajednice.

Neposredna primena

Pravo EU proizvodi neposredna pravna dejstva u unutrašnjim pravima država. Da bi se to
postiglo, nije potrebno od strane država donositi posebne pravne propise. Sud pravde kaže da
"ugovor o Evropskoj ekonomskoj zajednici stvara sopstveni pravni poredak, integrisan u
pravne sisteme država članica, od trenutka stupanja na snagu Ugovora koji je obavezajući za
njihove pravosudne organe".
Direktno dejstvo
Direktno dejstvo označava onu vrstu pravnog dejstva prava EU, na osnovu koga se unijska
norma direktno integriše u unutrašnji pravni poredak država članica. To znači da
komunitarna (unijska) norma proizvodi direktna prava i obaveze na koje se pojedinac može
pozvati u postupcima pred nacionalnim sudom. Nacionalni sud se mora rukovoditi
činjenicom da pravo EU ima primat i slediti ga i u skladu sa tim, menjati. O najveće je
važnosti pitanje kvaliteta primene principa direktnog dejstva.
Praksa Suda ukazuje da se direktno dejstvo ne može opozvati u slučajevima koji se odnose
na slobodno kretanje roba i lica, pravo konkurencije i diskriminaciju povodom pola, rase ili
nacionalnosti. Da bi neko pravilo moglo imati direktno dejstvo, mora da bude sasvim jasno i
precizno i da ne ostavlja diskrecionu mogućnost za različita tumačenja državama članicama i
institucijama EU. Kvalitativno različito dejstvo postoji u zavisnosti od toga da li se norma
odnosi samo na relacije pojedinca i organa vlasti, što je vertikalni direktni efekat (dejstvo) ili
se odnosi i na relacije između pojedinaca, što je horizontalni direktni efekat (dejstvo).
Kada je u pitanju donošenje odluka u domenu jedinstvenog tržišta, zaštite čovekove okoline
ili zaštite potrošača, komunitarnu (unijsku) legislativu zajednički usvajaju Savet i Parlament
u formi koodlučivanja.
Pravila predviđena u ugovorima Zajednice i različite legislativne mere direktno se
primenjuju unutar država članica zamenjujući nacionalno pravo u slučaju nesaglasnosti.
Izvršavanje obaveza od strane država članica
Ako Komisija smatra da država članica nije ispunila obavezu iz Ugovora, daje o tome
obrazloženo mišljenje nakon što je odnosno državi pružila priliku da se izjasni. Ako ta
država ne postupi u skladu i po mišljenju u roku koji je odredila Komisija, Komisija može
izneti predmet pre Sud. Isto tako, ukoliko neka država članica nije izvršila svoju obavezu,
druga država može izneti predmet pred Sud pravde. Pre podnošenja tužbe obavezna je da taj
predmet iznese pred Komisi8ju. Za slučaj da se Komisija ne izjasni o podnetoj povredi, to
državu koja je podnela zahtev ne spračava da se obrati Sudu.
Ne postoji jasan stav o načinu kažnjavanja država članica za slučaj da odbiju izvršenje
obaveze. Ako odnosna država članica nije donela mere za izvršenje odluke Suda u
utvrđenom roku, Komisija može o tome da obavesti Sud pravde. Istovremeno, ona predlaže
visinu novčane kazne ili paušalnog iznosa koji shodno okolnostima treba da plati dotična
država. Pitanje propuštanja izvršenja obaveza od strane država članica odnosi se na sve
vrste obaveza koje proizilaze iz osnivačkih ugovora. Pozivanje na reciprocitet nije
prihvaćeno, uz obrazloženje da na osnovu prava EU mora biti sankcionisana svaka njegova
povreda koja se u tom smislu pojavljuje.
Izvršavanje obaveza je najvažnije pitanje u Uniji. Od njegovog uspešnog rešenja zavisi i
efikasnost ukupne politike u Uniji.

Komunitarni segment – prvi stub saradnje

Nadležnost Zajednice proširena je Lisabonskim ugovorom na pitanja iz ekonomske sfere.
Zadatak Zajednice je da unapređuje skladan i uravnotežen privredni razvoj, visok stepen
zaposlenosti i socijalne zaštite, jednakost između muškaraca i žena, trajan i neinflatorni rast,
visok nivo konkurentnosti i usklađenosti ekonomskih rezultata, visok nivo zaštite kao i
poboljšanje kvaliteta životne sredine, privrednu i društvenu povezanost i solidarnost između
država članica. Aktivnosti i mere koje vode do ostvarivanja tako postavljenih ciljeva su:
zabrana carinskih dažbina između država članica i količinskih ograničenja na uvoz i izvoz
roba; zajedničku trgovinsku politiku; unutrašnje tržište; zajedničku politiku u oblasti
poljoprivrede, ribarstva i saobraćaja; usklađivanje nacionalnih zakonodavstva u meri u kojoj
je to neophodno za delovanje zajedničkog tržišta; podsticanje koordinacija politika
zapošljavanja država članica; politiku u socijalnoj oblasti koja obuhvata i evropski socijalni
fond; zaštitu životne sredine, zaštitu potrošača, ostvarivanje visokog nivoa zdravstvene
zaštite, mere u oblastima energetike, civilne zaštite i turizma.
Princip supsidijarnosti igra značajnu ulogu u ostvarivanju komunitarne nadležnosti u svim
slučajevima kda se to vrši zajedno sa državama članicama. Zajednica može delovati samo
ukoliko se postavljeni ciljevi i planirane mere ne mogu uspešnije ostvariti delovanjem samih
država članica.
Socijalna politika
U ovoj oblasti Lisabonski ugovor je usled protivljenja Vlade Velike Britanije ostao
nedorečen. Sačinjen je Protokol o socijalnoj politici koji je potpisalo ostalih 11 država
članica.

Ekonomsko-monetarna unija

Uspostavljanje ekonomsko-monetarne unije sprovodilo bi se posredstvom trostepenog
pristupa. Prva faza počinje 1. januara 1990.godine i u njoj bi se kompletiralo unutrašnje
tržište i uklonile kontrole kretanja kapitala. Druga faza započela je 1. januara 1994. godine.
U njoj je trebalo obezbediti konvergenciju ekonomija država članica. One zemlje koje su
ispunile kriterijume mogle su pristupiti sistemu jedinstvene valute. Treća faza predstavlja
uspostavljanje monetarne unije, 1. januara 1999.godine. Euro moneta pojavila se u stvarnosti
tek 2002.godine.
Institucije i dinamika procesa odlučivanja
Posle Mastrihtskog ugovora formiran je Komitet regija, sa konsultativnom ulogom. Formiran
je i Ombudsman u čiju nadležnost je spadala kontrola rada komunitarnih institucija u odnosu
na građane Unije. Povećan je broj slučajeva u kojima se odlučuje kvalifikovanom većinom
glasova u Savetu. Uloga Evropskog parlamenta u lelgislativnoj sferi je osnažena.

Spoljna politika i bezbednost – drugi stub

Jedinstveni evropski akt je regulisao saradnju država članica u spoljnoj politici. Lisabonski
ugovor ide korak dalje i ta nastojanja postavlja na čvršćim osnovama, što je bilo vidljivo
kroz priključenje segmenta bezbednosti. Zajednička politika u ovoj oblasti obuhvata:
očuvanje zajedničkih vrednosti, osnovnih interesa, nezavisnosti i integriteta Unije; jačanje
bezbednosti Unije i država članica, očuvanje mira i međunarodne bezbednosti. Ciljevi
zajedničke politike u ovoj oblalsti izražavaju osnovne vrednosti na kojima počiva i sama
Unija. Da bi se oni operativno mogli ostvarivati, nužno je obezbediti: sistematsku saradnju
država članica povodom bilo kojeg pitanja od opšteg značaja. Ta politika i njeni glavni
tokovi, morali bi se zasnivati na opštim smernicama Evropskog Saveta. U tom slučaju
postoji mogućnost preduzimanja zajedničke akcije. Savet o tome može odlučivati
kvalifikovanom većinom.

Pravosuđe i unutrašnji poslovi – treći stub

Lisabonski ugovor ustanovljava sledeće oblasti saradnje država članica: azil, režim i kontrola
prelaska spoljnih granica, imigracija i boravak državljana trećih država, borba protiv
narkomanije, međunarodni kriminal, pravosudna saradnja u civilnim i krivičnim
predmetima, carinska saradnja, saradnja policije u borbi protiv terorizma, trgovine drogom i
kriminaliteta (Europol).
Savet može delovati posredstvom:
1. usvajanja zajedničkog stava i podrške pojedinačnim oblicima saradnje, odluke
usvaja jednoglasno,
2. zajedničkih akcija o kojima odlučuje jednoglasno,
3. upućivanjem nacrta konvencije državama članicama, ove odluke donosi
dvotrećinskom većinom.
Države članice su obavezne da uspostave koordinacione mehanizme koji će povezivati
odgovarajuće nacionalne organe. U tom cilju treba da služi Koordinacioni komitet – tzv. K.4
Komitet.

Bliska saradnja

Pod tim vidom saradnje podrazumeva se mogućnost da se određena grupa država članica
odluči za produbljenu, širu, intenzivniju saradnju u skladu sa promovisanim principom
fleksibilnosti. Ovaj institut mora biti u skladu sa ciljevima Unije. Odluku o njenom
odobravanju donosi Savet kvalifikovanom većinom.

Supsidijarnost

Usvojen je poseban Protokol o primeni principa supsidijarnosti i proporcionalnosti ali ni ovaj
protokol nije jasno utvrdio granice dokle se proteže ekskluzivna nadležnost Unije.
Prema stavu Komisije, Unija ima ekskluzivnu nadležnost u oblastima koje se tiču regulisanja
unutrašnjeg tržišta i četiri sloboda, zatim u zajedničkoj komercijalnoj politici i zajedničkoj
poljoprivrednoj politici.
Mere zajednice ne mogu prelaziti okvire onoga što je neophodno kako bi se postigli ciljevi
ugovora. Tom formulacijom se uvodi princip proporcionalnosti.

Osnovna prava

Odredba kojom se Unija obavezuje na poštovanje ljudskih prava ostala je neizmenjena.
Nove odredbe su proširile nadležnost Evropskog suda u ovoj oblasti.
Sankcije za povrede osnovnih ustavnih principa
Povreda osnovnih ustavnih principa (slobode, demokratije, vladavine prava, poštovanja i
zaštite ljudskih prava i sloboda) može rezultirati merom suspenzije određenih prava država
članica
Savet, prilikom izricanja kaznenih mera, čine šefovi država ili vlada. Izrečene sankcije se
mogu povući. O tome Savet može odlučiti kvalifikovanom većinom.

Javnost rada

U Lisabonskom ugovoru konkretizuju se prava pojedinaca i pravnih lica u pogledu pristupa
dokumentima Evropskog parlamenta, Komisije i Saveta.
Komunitarni segment

Evropski sud može tumačiti komunitarno pravo. Osim ovoga su, kao osnovni ciljevi
Zajednice, označeni jednakost između muškaraca i žena i visoki nivo zaštite i unapređenja
životne sredine i održiv ekonomski razvoj.

Prostor slobode, bezbednosti i pravde

Veoma važna promena vezana je za prenošenje dela unijskog segmenta, tačnije iz trećeg
stupa, u režim komunitarnog delovanja i odlučivanja. To se odnosi na režim viza, azila,
imigracija i slobode kretanja lica na prostoru Zajednice. Odredbe se odnose i na državljane
trećih zemalja. Predviđaju se i mere u oblasti pravosudne saradnje u građanskim stvarima,
policijske i pravosudne saradnje posebno u krivičnim stvarima.
Zapošljavanje i zabrana diskriminacije
Nove odredbe u oblasti zapošljavanja uglavnom se odnose na zabranu diskriminacije. U
prvom delu, reguliše se delovanje Zajednice u oblasti zapošljavanja. U drugom delu
Zajednica se ovlašćuje da preduzima odgovarajuće mere na suzbijanju diskriminacije. Za
slučaj ponovljenog i ozboljnog kršenja ljudskih prava i osnovnih sloboda, moguća je
suspenzija države članice.

4.5.9. Izmene u Lisabonskom ugovoru

Trebao bi stupiti na snagu od 1. oktobra 2009. godine ukoliko ga ratificiraju sve države
članice EU,u protivnom će stupiti na snagu prvog dana meseca koji sledi iza posljednje
ratifikacije. Službeni naziv : “Lisabonski ugovor kojim se mijenja i dopunjuje Ugovor o Europskoj
uniji i Ugovor o osnivanju Europske zajednice” Naziva se još i Reformski ugovor
.Pročišćeni tekst Lisabonskog ugovora = Ugovor o Europskoj uniji + Ugovor o
funkcioniranju Europske unije + protokoli
Podeljen je unekoliko delova:
1. Preambula
2. Promene Ugovora o Europskoj uniji
3. Promene Ugovora o osnivanju Evropske Zajednice
4. Završne odredbe
5. Protokoli
Lisabonskim ugovorom menjaju se i nadopunjuju :
- Ugovor o Europskoj uniji
izmene se odnose na institucije, pojačanu suradnju, spoljnu i sigurnosnu politiku i politiku
obrane
- Ugovor o osnivanju Europske Zajednice
- detaljiziraju se nadležnosti i područja intervencije na delu Evropske unije
- novi naziv- “Ugovor o funkcionisanju Evropske unije”
Europska unija dobiva pravnu osobnost, a time i mogućnost:
- sklapanja međunarodnih ugovora
- članstva u međunarodnim organizacijama
Države članice ostaju slobodne zaključivati međunarodne ugovore pod uvjetom da su
kompatibilni sa ugovorima potpisanim od strane EU ili su u nadležnosti EU
Lisabonski ugovor je pojednostavnio strukturu stupova .Zajednička vanjska i sigurnosna
politika zadržala je svoj izdvojen i poseban status .Na području vanjske i sigurnosne politike
isključeno je usvajanje zakonodavnih akata, te Europski sud pravde na ovom području u
pravilu nema jurisdikciju.
Lisabonski ugovor u odjeljku “Ugovor o Evropskoj uniji”, članku 9. propisuje velike
izmjene glede EU institucija
Evropska komisija
Izmene se odnose na reduciranje veličine Europske komisije i sprečavanja njezine
nacionalizacije, a u cilju ostvarenja općih interesa EU.od 2009.-2014. biti će sastavljena od
po jednog poverenika od svake države članice EU od 2014. biti će sastavljena od 2/3
predstavnika država članica EU koji će se birati po sistemu ravnopravne rotacije
povjerenika svih država članica EU.

Evropsko veće

Evropsko veće ustrojava se kao posebna institucija, različita od Veća ministara. Predsedava
mu Predsjednik čiji je mandat 30 meseci s mogućnošću jednog reizbora ovlasti:
-predstavljanje EU u “međunarodnoj areni”
-predsjedanje i koordiniranje radom Europskog vijeća
Odlučuje temeljem jednoglasnosti, osim u slučaju da Ugovor ne propisuje
drugačije.Predsednika bira kvalificiranom većinom.
Veće ministara
Izmijenjen je način glasovanja u Vijeću ministara- pravilo tzv. “dvostruke većine”
kvalificirana većina - 55% država članica, odnosno najmanje 15 država + 65% stanovništva
Europske unije.Glasanje kvalificiranom većinom primjenjivati će se i na nova područja
poput energetske politike, humanitarne pomoći, hitnog financiranja mjera zajedničke vanjske
i sigurnosne politike.Glasovanje kvalificiranom većinom primjenjivati će se od 1. studenog
2014.
Evropski parlament
Ovlascenja su proširene u području:
-zakonodavstava
-zakonodavni postupak suodlučivanja sa Većem ministara proširuje se na oko 50 novih
područja.dobiva zakonodavne ovlasti usporedive onima koje ima Veće ministara
- budžeta
-Evropski parlament ima jednako pravo na odluku u pogledu prihvatanja celog godišnjeg
budžeta EU kao i Veće ministara.
- političke kontrole
-Parlament bira predsednika Evropske komisije, a na predlog Evropskog veća
Evropski parlament je sastavljen od “građana Unije”.Od 2009. raspodela mesta u
Evropskom parlamentu definirana su na sledeći način:
-broj predstavnika je 750 + 1(predsjednik Parlamenta)
- svaka država članica može imati minimalno 6, a maksimalno 96 predstavnika
Visoki predstavnik Unije za spoljne poslove i sigurnosnu politiku
- predstavlja spoj dveju dosadašnjih funkcija i to funkcije visokog predstavnika za vanjsku
zajedničku i sigurnosnu politiku i poverenika za spoljne odnose
- ovlascenja:
- vodi zajedničku vanjsku i sigurnosnu politiku Unije
- provodi vanjsku politiku koju države dogovore u okviru Vijeća
- predsjeda Vijećem vanjskih poslova
- jedan je od potpredsjednika Komisije zadužen za vanjske poslove
Uloga nacionalnih parlamenta
o Pojačana je uključenost parlamenata država članica EU čime se učvršćuje
načelo supsidijarnosti
o Nacionalni parlamenti izravno dobivaju prijedloge europskih propisa pri
čemu mogu odlučivati je li prijedlog u skladu sa načelom supsidijarnosti
- ako 1/3 parlamenta smatra da nije uvaženo načelo supsidijarnosti prijedlog propisa se
vraća Komisiji (“žuti karton”)
- ako se većina parlamenta protivi prijedlogu Komisije, s čime se slažu nacionalne vlade
ili članovi Europskog parlamenta prijedlog se odbija (“narančasti karton”)

Povelja temeljnih prava

o Prihvaćena je od strane Europskog vijeća 2000. godine
o Nije sastavni dio ugovora, već se UEU na nju poziva u Čl. 6
o Povelja ima istu pravnu snagu kao i Ugovor o Europskoj uniji i Ugovor o
funkcioniranju Europske unije
o Unija će nastojati pristupiti Europskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava i
temeljnih sloboda
o Kroz 54 članaka Povelja navodi politička, socijalna i ekonomska prava
Cl. 2 UEU propisuje i temeljne vrednote i ciljeve Unije koji su: poštivanje ljudskog
dostojanstva, slobode, demokracije, jednakosti, vladavine prava, temeljnih ljudskih prava,
uključujući prava pripadnika manjina, pluralizma, nediskriminacije, tolerancije, pravednosti,
solidarnosti i jednakosti muškaraca i žena.
Deoba nadležnosti
o Isključive nadležnosti EU
Konkurentne nadležnosti EU i DČ
Komplementarne nadležnosti
Isključive nadležnosti EU
• carinska unija;
• prihvaćanje pravila o tržišnoj utakmici nužnih za funkcioniranje
unutarnjeg tržišta;
• monetarna politika za države čija je moneta Euro;
• očuvanje morskih bioloških resursa u okviru zajedničke politike
ribarstva;
• Zajednička trgovinska politika.
Konkurentne nadležnosti
o unutarnje tržište;
o socijalna politika u područjima propisanim Ugovorom;
o ekonomska, socijalna i teritorijalna kohezija;
o poljoprivreda i ribarstvo, isključujući očuvanje morskih bioloških resursa;
o okolina;
o zaštita potrošača;
o transport;
o trans-evropske mreže;
o energija;
o područje slobode, sigurnosti i pravde;
o zajednički razlozi zaštite u području javnog zdravlja, u okvirima na koje se
odnosi Ugovor.
Komplementarne nadležnosti
o istraživanje,
o tehnološki razvoj
o istraživanje svemira
o saradnja u razvoju
o humanitarna pomoć
Granice nadležnosti – čl. 5
o Granice nadležnosti Unije uređene su načelom dodele. Korišcenje
nadležnostima Unije uređeno je načelima supsidijarnosti i proporcionalnosti.
o Temeljem načela dodele, Unija sme delovati samo u granicama nadležnosti
koje su joj Ugovorima dodele države članice, kako bi ostvarila ciljeve koji su
u njima propisani. Nadležnosti koje nisu prenesene na Uniju Ugovorima,
ostaju državama članicama.
o Temeljem načela supsidijarnosti, u područjima koja ne spadaju u njenu
isključivu nadležnost, Unija sme delovati samo onda i ukoliko ciljevi
predloženog djelovanja ne mogu biti zadovoljavajuće ostvareni od strane
država članica, bilo na središnjoj, bilo na regionalnoj ili lokalnoj razini, ali
mogu, zbog razmjera ili učinaka predloženog djelovanja, biti bolje ostvareni
na razini Unije.
o Institucije Unije primjenjuju načelo supsidijarnosti na način kako je ono
uređeno Protokolom o primeni načela supsidijarnosti i proporcionalnosti.
Nacionalni parlamenti osiguravaju poštovanje tog načela u skladu s
postupkom propisanim tim Protokolom.
o Temeljem načela proporcionalnosti, sadržaj i oblik delovanja Unije ne sme
prelaziti ono što je nužno kako bi se ostvarili ciljevi Ugovora.
Institucije Unije primenjuju načelo proporcionalnosti kako je ono propisano
Protokolom o primeni načela supsidijarnosti i proporcionalnosti.
Protokol o primeni načela supsidijarnosti i proporcionalnosti
Bilo koji nacionalni parlament može u roku od osam nedelja nakon što je primio zakonski
predlog, prihvatiti obrazloženo mišljenje kojime navodi zbog čega smatra da je predlog
suprotan načelu supsidijarnosti
o Svaki nacionalni parlament ima dva glasa.
o Ukoliko jedna trećina tako alociranih glasova ospori zakonodavni predlog
neke od institucija Unije, ta institucija mora izmeniti predlog, te odlučiti hoće
li ga tako izmenjenog vratiti u zakonodavni postupak ili ga povući.
o Predlog regulatorne mere može biti osporen običnom većinom glasova
nacionalnih parlamenata.
o Komisija može odlučiti da zadrži zakonski predlog uprkos protivljenju
nacionalnih parlamenata, ali se tada pokreće poseban postupak gde Komisija
mora izraditi obrazloženo mišljenje kojime mora pojasniti kako se poštuje
načelo supsidijarnosti. Mišljenje komisije i mišljenja nacionalnih parlamenata
tada se upućuju Parlamentu i Veću koji odlučuju hoće li se zakonodavni
postupak nastaviti ili ne.
o Veće odlučuje temeljem većine od 55% svojih članova, a Parlament običnom
većinom.
Sudovi – 3 grupe promena
o Nominalne razlike
o Sud I. Stepena postaje Opsti sud
o Način izbora sudaca i nezavisnih odvjetnika,
o Izmene ovlascenja Evropskog suda
o Mogućnost uspostave specijaliziranih sudova.

CILJEVI EVROPSKE UNIJE

U osnovi definisanih ciljeva Evropske unije leži početna orijentacija koja podrazumeva
težnju za okončanjem ratova među evropskim državama. Najvažniji ciljevi definisani u
Osnivačkim ugovorima su: utvrditi i zadržati mir, stvoriti privrednu uniju kroz evropsko
unutrašnje tržište, za dobrobit svih građana koji žive u Evropskoj uniji, stvoriti političko
jedinstvo i jačati i promovisati socijalnu jednakost unutar Unije.
„Ugovor o Evropskoj uniji” je međunarodni ugovor koji sadrži preambulu u kojoj se navode
ciljevi Evropske unije usklađeni sa istorijsko-političkim značenjem (motivima nastanka).
„Unija ima sledeće ciljeve: da podstiče uravnotežen i trajan privredni i društveni razvoj i
visok nivo zaposlenosti, posebno stvaranjem prostora bez unutrašnjih granica, jačanjem
privredne i društvene kohezije i uspostavljanjem ekonomske i monetarne unije koja će u
dogledno vreme sadržati i jedinstvenu monetu, u skladu sa odredbama ovog Ugovora;
da potvrđuje svoj identitet na međunarodnoj sceni, posebno vođenjem zajedničke spoljne i
bezbednosne politike, što obuhvata i postepeno stvaranje zajedničke odbrambene politike,
koja može dovesti do zajedničke odbrane (...);
da jača zaštitu prava i interesa državljana svojih država članica uspostavljanjem prava
građanstva Unije;da održi i ojača Uniju kao prostor slobode, bezbednosti i pravde, na kome je slobodno
kretanje lica obezbeđeno uz paralelno usvajanje odgovarajućih mera iz oblasti kontrole
spoljnih granica, azila, imigracije i sprečavanja borbe protiv kriminala;
da u celosti očuva tekovine Zajednice (acquis communautaire) i da ih dalje razvija, što
obuhvata i razmatranje pitanja u kojoj meri bi trebalo revidirati politike i oblike saradnje
uspostavljene ovim Ugovorom, sa ciljem osiguranja efikasnosti mehanizama i institucija
Zajednice.” (Čl. 2 Ugovora o Evropskoj uniji) 12

4.6. NAČELA NA KOJIMA SE ZASNIVA EVROPSKA UNIJA

„Unija se zasniva na načelima slobode, demokratije, poštovanja ljudskih prava i osnovnih
sloboda i na vladavini prava, načelima koja su zajednička svim državama članicama.” (Čl.
6, tačka 1 Ugovora o Evropskoj uniji).