Jedinstveni evropski akt

3.1 STVARANJE EVROPSKE UNIJE – ugovor u Mastrihtu

3.2 Ugovor iz Nice

3.3 Amsterdamski ugovor

3.4 Lisabonski ugovor

3.5 Ustav EU

3.6 Ostali ugovorni izvori

3.1 STVARANJE EVROPSKE UNIJE – ugovor u Mastrihtu

Značajan korak na putu ka Evropskoj uniji i snažnoj političkoj kooperaciji zemalja- članica

predstavljao je sastanak Evropskog saveta 9, 10 i 11. decembra 1991. godine u Mastrihtu.7

Na Samitu u Mastrihtu odobren je „Ugovor o Evropskoj uniji” (eng. The treaty of European

Union), koji je potom potpisan 7. februara 1992. godine. Posle ratifikacije od strane 12

evropskih nacionalnih parlamenata država-članica, ugovor stupio je na snagu 1. novembra

1993. godine, kada Evropska zajednica postaje Evropska unija (EU – eng. European Union).

Osnovne odredbe ovog ugovora su: stvaranje ekonomske i

monetarne unije najkasnije do 1999. godine, uključujuču jedinstvenu monetu pod kontrolom

centralne banke, razvoj zajedničke spoljne politike i politike odbrane, uvođenje državljanstva

Unije i definisanje prava i obaveza građanja država-članica, razvoj čvrste saradnje u

pravosuđu i unutrašnjim poslovima, uloga Unije u oblasti obrazovanja i stručnoj obuci,

industriji, zdravstvu, kulturi. U ovom Ugovoru su svi integracioni procesi grupisani oko tri

stuba (eng. pillar). Prvi stub čine ECSC, EEZ i Euratom i sve zajedničke politike koje su u

međuvremenu nastale u ekonomskoj sferi (nadnacionalni stub). Drugi stub se stvara oko

zajedničke spoljne i politike bezbednosti. Treći stub se odnosi na saradnju u pitanjima

pravde i unutrašnjih poslova.

3.2 Ugovor iz Nice

„Ugovor iz Nice”, odobren na sastanku Saveta Evrope 11. decembra 2000. a potpisan je 26.

februara 2001. godine, doneo je veće promene u poređenju sa Amsterdamskim. On je

omogućio institucionalne promene unutar Evropske unije da bi se trasirao put za očekivano

pristupanje većeg broja zemalja tokom prve decenije XXI veka.10 Osnovne odredbe Ugovora

su: nova preraspodela glasova u Savetu ministara u cilju ojačavanja pozicije većih članica

kada se nove članice, koje su ulavnom male, budu priključile uniji; broj mesta u Evropskom

parlamentu je određen dajući maksimalan ukupni broj poslanika od 732 (isto tako dogovoren

je broj članova za ostale institucije Evropske unije); unose se manje promene kod ovlašćenja

Suda pravde i Evropske centralne banke. Vrhunac inicijativa za produbljivanje političke

integracija je Nacrt ustava Evropske unije, koji je donet jula 2004. godine posle dugih i

napornih pregovora među zemljama-članicama, a kojim se predlaže uspostavljanje

predsednika i ministra spoljnih poslova Unije, kao i niz drugih važnih promena.

 

3.3 Amsterdamski ugovor

Ugovor iz Amsterdama je usvojen 2. oktobra 1997 godine, a stupio je na snagu 1. maja 1999.

Nastao je kao rezultat nemoći zajedničkog konsenzusa članica Evropskog saveta o pitanju

rešavanja krize u Jugoslaviji.11 Sporazum je donet kako bi bila formirana efikasnija

zajednička spoljna i bezbednosna politika (ZSBP), koja će EU omogućiti da ima značajniju

ulogu u međunarodnoj politici.

Da bi se uspostavio funkcionalniji sistem donošenja ključnih odluka i umanjio politički

protektorat SAD nad Evropskom unijom, Amsterdamski ugovor je uveo pojednostavljen

postupak odlučivanja, uvedena su nova poglavlja o politici zapošljavanja i zaštitna klauzula:

- EU je ovlašćena da usvaja zajedničke strategije (Evropski Savet), zajedničke akcije i

stavove (Savet ministara). Savetu ministara je olakšano većinsko odlučivanje o

zajedničkim spoljno-političkim stavovima i akcijama EU, koje se donose na osnovu

prethodno usvojene zajedničke strategije, kao u slučaju sa prvom zajedničkom

strategijom o Rusiji u Kelnu 1999 godine.

- Uvedena je pozicija Visokog prestavnika EU za spoljnu politiku i bezbedonosna

pitanja, koji pomaže predsedavajućem Saveta EU u pripremi i primeni političkih odluka. Za prvog Visokog predstavnika EU je imenovan Havijer Solana 1999 godine.

U okviru Generalnog sekretarijata Saveta osnovano je Odeljenje za rano upozorenje

koje ima zadatak da prati i analizira dešavanja u okviru ZSBP, proceni spoljne i

bezbedonosne interese EU, kao i da ukaže na oblasti u kojima bi Unija mogla da se

uključi i proceni političke krize koje bi mogle imati posledice po ZSBP.

Uveden je mehanizam konstruktivnog uzdržavanja od glasanja prisutnih ili

zastupljenih članica sa ciljem sprečavanja blokade u donošenju odluka o spoljnoj i

bezbedonosnoj politici. Ovaj mehanizam se ne primenjuje ako se od glasanja uzdrži

više od trećine prisutnih ili zastupljenih zemalja članica. Zemlje članice koje se

uzdrže od glasanja o odluci nisu u obavezi da je sprovode, ali takođe ne smeju da

sprovode bilo kakve aktivnosti koje bi sprečile ili ugrozile akciju EU.

Amsterdamski ugovor podstiče saradnju između EU i Zapadno-evropske unije

(WEU) čime joj je data mogućnost da deluje u oblasti odbrane (humanitarne misije,

akcije održavanja i jačanja mira). Osnovni ciljevi koji su određeni članom 17

Amsterdamskog ugovora su zaštita zajedničkih vrednosti i osnovnih interesa, jačanje

bezbednosti EU, održavanje mira i jačanje međunarodne bezbednosti.

 

3.4 Lisabonski ugovor

Lisabonski ugovor je ugovor koji je potpisan 14. decembra 2007. u Lisabonu, predstavlja

redukovan Evropski ustav koji je odbačen pre dve godine na referendumima u Francuskoj i

Holandiji 2005.godine Ugovor stupa na snagu 2009.godine i cilj mu je da olakša donošenje

odluka u ovom bloku sastavljenom od 27 članica. U dokumentu, koji će obezbediti Uniji

status pravnog lica u međunarodnim organizacijama, jedinstvenu spoljnu politiku i brže

donošenje odluka , novine su da se ukidaju svi simboli EU, kao što je himna i zastava, a

nacionalni parlamenti dobijaju veća prava da nadgledaju rad Evropskog parlamenta.

U ovom radu biće opisana procedura usvajanja Lisabonskog ugovora, kao i struktura i

institucije Evropske Unije sa pravnog aspekta.Prilikom izrade rada koristila se metoda

komparacije Lisabonskog sa ostalim ugovorima Eu.

Od Sporazuma za Ustav do Lisabonskog sporazuma

Odlučujući korak za usvajanje predloga Ugovora o Ustavu za Evropu je bilo redovno

zasedanje Evropskog saveta u Lakenu 2001. godine. Sve sednice Konvencije bile su javne.

Zadatak Konvencije bila je rasprava o budućnosti Evrope. Evropska konvencija trebala je da

odgovori na pitanja koja su se ticala: 1) raspodele nadležnosti između država članica i

regiona, 2) metoda donošenja odluka u novim okolnostima proširenja, 3) izgradnji novog

institucionalnog balansa u EU.

 

3.5 Ustav EU

Ustav za Evropu je jedinstven zbog činjenice što svojim članom 437 ukida sve osnivačke

ugovore (izuzev Ugovora o osnivanju Euroatoma), kao i njihove izmene i dopune.

Stupanje na snagu Ustava za Evropu će teći u nekoliko etapa. Prvu predstavlja svečani potpis

teksta 2004.godine u Rimu, koji su obavili šefovi država ili predsednici vlada. Poslednji

uslov za pravovaljanost i poslednji korak je deponovanje svih ratifikacionih isprava kod

depozitara – Vlade Republike Italije. U slučaju ranije uspešne ratifikacije od strane svih

država članica, datum stupanja na snagu je 1. novembar 2006.godine. U obrnutom slučaju,

ustav će stupiti na snagu prvog dana sledećeg meseca od deponovanja poslednje

ratifikacione isprave kod Vlade Republike Italije.

Ustav čini kratka preambula i četiri dela. U prvom delu u devet glava definišu se pojmovi i

ciljevi Unije. U drugom delu je definisan pravni subjektivitet EU. Treće poglavlje definiše

podelu nadležnosti između Unije i država članica. Na području ekskluzivnih nadležnosti

pravo Unije ima prednost u odnosu na pravo država članica. Najspornija tačka Ustava je bilo

definisanje kvalifikovane većine u Evropskom savetu i Savetu ministara.

Najveći napredak predstavlja drugi deo (Povelja osnovnih prava unije) koja preuzima skoro

sve odredbe prethodnog međuinstitucionalnog sporazuma usvojenog u Nici, pa time postaje

pravno obavezna. Područje delatnosti i politike EU definisano je u trećem delu pod

naslovom "Politika i delovanje Unije". Struktura odredaba koje se odnose na unutrašnje

tržište je ostala nepromenjena. Značajan preokret je legislacija poljoprivrede nastala zbog

ukidanja nadležnosti država članica na području te politike. Ovde su sadržana preostala dva

stuba "Prostor slobode, bezbednosti i pravde" i "Zajednička spoljna i bezbednosna politika".

Četvrti deo "Opšte i zaključne odredbe" sadrži odredbe u članu 437 o ukidanju prethodnih

osnivačkih ugovora, izuzev Ugovora o osnivanju Euroatom. Član 438 govori o sukcesiji i

kontinuitetu. EU osnovana Ustavom je sukcesor EU osnovane Ugovorom o EU. Akti

usvojeni na osnovu ugovora i akata ukinutih članom 437 ostaju na snazi. Sud Evropskih

zajednica i Sud prve instance ostaje izvor za tumačenje prava unije.

Uz Ustav je priključeno 36 protokola i dva priloga kojisu njegov integralni deo i imaju

jednaku pravnu snagu. Konvencija je prilagodila Protokol o ulozi nacionalnih Parlamenata i

Protokol o sprovođenju načelka subsidijarnosti i proporcionalnosti kao izraz jačanja uloge

unutrašnjih zakonodavnih organa. Uz Ustav je priključen Protokol o evrogrupi, kojom se

menja i dopunjuje Ugovor o osnivanju Evropske zajednice za atomsku energiju.

 

3.6 Ostali ugovorni izvori

Ugovori sa trećim državama

Postoji podela na:

1. ugovore koje države članice sklapaju sa trećim državama,

2. ugovore koje Unija sklapa sa trećim državama.

Obe vrste ugovora posle stupanja na snagu osnivačkih ugovora moraju biti u saglasnosti sa

njima. Države članice imaju slobodu ugovaranja u onim oblastima u kojima Unija nema

nadležnosti.

Međunarodni sporazumi sa državama nečlanicama mogu imati neposredno dejstvo pred

sudovima u državama članicama Unije bez obzira da li imaju neposredno dejstvo u tim

državama nečlanicama.

Ekonomski ugovori i ugovori o pridruživanju

Ekonomski ugovori

Ekonomski ugovori se odnose na sporazume koje je EU zaključila sa zemljama EFTA,

Mediteranskim zemljama i zemljama u razvoju. Oni su veoma značajan izvor prava EU.

Regulišu pitanja trgovine sa trećim zemljama ali sadrže i odredbe o saradnji u mnogim

drugim poljima. Poseban značaj ima ugovor o stvaranju zajedničkog evropskog ekonomskog

prostora sa EFTA državama. 1992. godine potpisan je Sporazum o evropskom ekonomskom

prostoru koji je stupio na snagu 1994.godine. U njemu je predviđena veoma sadržajna

saradnja. Bavi se pitanjem slobodnog kretanja kapitala, roba i usluga, kompletiranjem

propisa u toj oblasti. Nije predviđeno formiranje carinske unije, što omogućava zemljama

EFTA da sami kreiraju svoju politiku prema ostatku sveta. Radi uspostavljanja slobode

kretanja robe sporazum je zabranio carine i uvozno-izvozne kvote. Predviđa slobodu kretanja

radnika. Sadrži pravila o koordinaciji pravila iz oblasti socijalnih pitanja i priznanja diploma.

Unete su odredbe koje se odnose na osnivanje preduzeća, davanje i primanje usluga.

Sporazum sadrži i pravila o zaštiti potrošača, životne sredine i elemente kompanijskog prava.

Sadrži i odredbe o brojnim oblastima saradnje između država članica. Zemlje EFTA su u

pogledu obaveza skoro u istoj ravni kao i zemlje punopravne članice. Članice EFTA nemaju

pravo da učestvuju u legislativnoj delatnosti EU. Kada se usvoji neki legislativni akt u EU,

mešoviti Komitet sastavljen od predstavnika EU i EFTA odlučuje da li će se taj akt uključiti

ili ne u Sporazum. Mešoviti Komitet je nadležan za tumačenje pravila. Pored Mešovito0g

Komiteta, ustanovljen je Savet i Sud EFTA.

Sporazumi sa mediteranskim zemljama

U većini ovih ugovora se predviđa bescarinski režim za industrijske proizvode i smanjene

carine za poljoprivredne proizvode. Obično u njima se predviđa ekonomska i tehnička

pomoć za ove zemlje u obliku premija i zajmova. Ovi sporazumi obuhvataju saradnju u

oblastima ribarstva, životne sredine, tehnološkog razvoja, naučne saradnje.

Većina ovih sporazuma dodeljivala je državama ugovornicama povlašćen status u trgovini sa

EU. U njima su bili ugrađeni i politički sastojci koji su se odnosili na pitanja poštovanja

ljudskih prava i demokratskih principa.

Neke zemlje su započele pregovore za prijem u punopravno članstvo, druge se nalaze u fazi

pregovora.

Ugovori sa zemljama u razvoju

Izvorne članice EZ imale su u prošlosti veoma bogate i sadržajne veze sa sadašnjim

državama koje se nazivaju zemlje u razvoju. Uglavnom je to bio kolonijalni odnos. Posle

dekompozicije kolonijalne uprave, veze u ekonomiji ostale su u mnogim vidovima.

Lome konvencija

Članice Lome konvencija, njih 70, obuhvataju područja Afrike, Kariba, ostrvske zemlje

Južnog Pacifika i Indijskog okeana. Saradnja je u trgovini, finansijskoj i tehničkoj pomoći.

Najvažnije olakšice za ove zemlje je bescarinski izvoz u zemlje EU.